Život je lep

Dve decenije potpunog brisanja same sebe, bez potreba, stisnutih zuba, te starosti koja me je gutala pohlepno i nezajažljivo, kao da su imale neke živote, obe, moja majka i svekrva, sva ta tuga, usamljenost, strah, zakinutost – su gotove. Ali, život je to. Trebalo ga je živeti. Trebalo je dočekati tu duboku starost uporno i gladno, kao da je bila zlata vredna, a ne prah i pepeo.

Pepeo i prah.

Gutam jecaj, kad pomislim kako su lako i brzo, skromno, umirali dragi muškarci u mom životu – i otac i muž.

Skoro bogobojažljivo sam kupila jedan crveni ranac i sivi mali kofer na točkiće, metalik, minimalistički, kao da me čeka neki neverovatni novi život.

Možda se nešto i desi.

Možda otputujem, zaista.

Možda vidim i naučim nešto novo.

Možda su godine samo broj, uistinu.

Možda se prašina, pala ne samo na listove biljaka koje sam pažljivo posadila, nego i na moje usahlo srce, može sa lakoćom oduvati.

Posadila sam neke zelene velike biljke koje kažu, spašavaju život, donose prosperitet i blagostanje. Sklad u odnosima, duhu i telu.

Odavno nisam pratila ritam srca i disanja. Odavno nisam pratila prirodu: Posadila sam Mirni ljiljan, Dracenu, Žad drvo, Zlatni brsljan, Pahiru…

Iznad biljki mesnatih i snažnih, vitkih i lelujavih, okačila sam sliku koju sam dobila na nekom međunarodnom konkursu kratke priče, za prvu nagradu:

Lik mlade žene sanjivih očiju ispod čije glave su planete, ili su to krupni biseri raznih boja!? U njenoj kosi je gnezdo sa jajima na kojima sede dve ptice: mužjak i ženka.

Majka priroda.

U sliku sam zadenula čarobni šamanski štapić koji mi je sin doneo iz Amazona. Volim da mislim da ga je dobio lično od šamana kojeg je tih dana snimao, nekog moćnog duha koga su obožavali milioni u Brazilu. Štapić na sebi osim niza perli ima i ptičije perje, pa ceo aranžman liči na produžetak slike i neke nove stvarnosti .

Smestila sam u prostor i nekoliko belih ptičica koje izgledaju kao prave, samo što ne polete. Ipak, to su samo prekrasni ukrasi kupljeni u obližnjem tržnom centru za neki od zimskih praznika.

Ovih dana mi je rođendan, šezdeset i koji.

Prekinula sam kontakte sa svima koji me gledaju staklenih očiju.

To je bio poklon samoj sebi.

Veliki crni pas puni devet godina.

Pre neki dan su ga napala dva još veća tigrasta psa. Ogromni mužjaci bez ikakve ogrlice, glatki i ogromni, izleteli su iz školskog dvorišta u koje ih je pustio neoprezni vlasnik. Izleteli su na ulicu kojom smo prolazili moj veliki pas i ja, on uredno na povocu, još sanjivi, bilo je jutro, sunčano i nasmejano, njih dvojica raščepljenih vilica, stotinak kilograma žive vage, ogromni, razbesneli, grizli su mog psa ležeći preko njega,vrištala sam, mislila sam da neće preživeti, gomila komšija, srećom, niko nije želeo krvavi pir, moj pas je preživeo, povređeno oko i ponos, mnogo izgubljene krvi, rasečene uši, izujedan, ali ni njih dvojica nisu prošli bez ožiljaka. Moj pas je jak, velik, hrabar. Junak mojih priča.

Lepotan. Eno ga spava zadovoljno i tiho

na krevetu na koji se prućio punom dužinom

Život je lep.

 

---

---