AleksandraNM

Dizem slusalicu:“Halo!“
U glasu mi je treperilo. Kola se krecu. Adrenalin raste, kao da kupujem…Glas je meni negde daleko poznat: „Vladislava, saradnik sam doktora Steve P. Od sada cu sa Vama komunicirati ja, a ne profesor. Da li je to jasno?“
Glas je blago zapovednicki, sa notom ironije, autoritativan. Ipak, suvise sam uzbudjena da analiziram podatak o dalekom prepoznavanju.
„Da,naravno“, kazem, „cekam prvi zadatak“. Boze, kao u petparackim spijunskim filmovima!
Gledam kroz prozor. Opet pada kisa, a vece se spusta u bojama plavog i zelenog, raskosnog proleca.
„Veceras nam je hitno potreban nacrt torinskog sporazuma..“
„Kako to mislite, veceras?“ Sada sam vec zabrinuta.
„Imate li skener?“
„Naravno, ali“…
„Kada ga nabavite, snimite nam ga i posaljite nam ga na adresu…..@yahoomail.com“
„Cekajte, ne mislite da cu valjda veceras da idem u Ministarstvo…Kako da opravdam kasni dolazak!?“
„Vladislava, to je vas problem. Vi ste se obavezali. Cekamo izvestaj, obavezno pre ponoci. Laku noc“.
Pobogu, petak vece, a ja po kisi treba da izadjem. I da se vratim na posao…Sta da kazem muzu?
Sta da kazem nocnom cuvaru u Ministarstvu?! Kako da iznesem taj dokument?! Da ga fotokopiram!?
Pa u Ministarstvu nikad ne radi foto-kopir aparat…Da ga saljem odatle!?Kako da…Imam svega pet sati vremena,moram da pozurim. Mislicu usput. Prvi put posle dugo vremena, oblacim crno. Mahinalno, kao kada sam bila studentkinja, stavljam najsvetliji puder, crnu olovku i maskaru, bez trunka rumenila. Ta dramatika mi je odradjivala bar cetvrtinu na ispitima. Bleda, ispijena studentkinja, koju ne interesuje nista sem ispita koji polaze…Mahinalno sam se nasmejala sama sebi. Drama je tu, ne treba mi sminka. Narucujem taksi, muz me gleda zaprepasceno;kad sam ja vikend zapocinjala obucena u crno, izlazeci z kuce bez najave. Momci su srecom, kod drugara. U trku muzu lazem da sam zaboravila na poslu neki izvestaj i da moram da ga „proradim za vikend“. On se smeje iznenadjeno. Setim se teksta iz dnevnih novina, o visku savetnika u ministarstvima i da su se u Vladi uzburkali duhovi…kao, bice smanjenja broja savetnika, pa se ponovo treba dokazivati….Muz uzima novine. Da, tekst je tu.Tesko sakrivam uzbudjenje. On kaze – „pa sta,nije prvi put da Vas prozivaju,uradices to u ponedeljak…Sami smo kuci, mislio sam da se kupamo zajedno u onoj tvojoj slatkoj peni…“Zastajem za trenutak, skoro uzbudjena,osecam cak i bradavice da mi se krute…Ali, brzam „Moram da idem, ovo je sad drugacije…Ako cemo u Evropu“…Vicem vec sa vrha stepenica, izlazeci iz stana…Taksista je stigao, ja ga pozurujem, vozimo se oko Zeljeznicke stanice…Trazim otvorenu prodavnicu,trafiku, da kupim nesto za nocnog portira…cak ga ni ne poznajem…Kupujem pivo, sok, neki keks, cokoladu, muski magazin…
Ispred ministarstva sam. Krupno udahnem vazduh. Ulazim nasmejana, drzeci propusnicu ispred sebe.
Portir je mlad, plavusan, skoro ne dize pogled. Upisuje vreme dolaska jer je automatika ugasena. Pregleda mi kesu. Nudim mu nesto i brbljam sto na sat; kao kakvo vreme, kisa pada i cipele sam upropastila (fine mekane crne mokasine, za maciji hod- naravno, nije im nista) i izem ti petak i drzavu u kojoj covek i uvece mora na posao. Kao, zaboravila sam nesto..Kao, brzo cu…Moze slobodno da uzme pivo? (Odmahuje glavom) Keks?(„Ne, ne hvala gospodjo Petrovic“, cita sa kartice – samo bi novine da prekrati dugo vreme. Vidim da ceznjutljivo gleda cokoladu. Guram mu je pod nos sa najsirim osmehom, kao i novine…Ulazim konacno. Penjem se liftom do n…tog sprata. Tu je moja kancelarija. Bucno palim svetlo, pevusim, palim komp, odvrcem muziku sa njega…Dalje cu morati peske.Tiho se sunjam iz moje kancelarije. Vazna dokumenta nisu u njoj, vec u ministrovom kabinetu. Cak nisam ni videla nacrt sporazuma.. Pretpostavljam gde je.
Sunjam se po pozarnim stepenicama. Mrak oko mene, ustajao vazduh, prasina. Zapinjem, kao u svakom spijunskom filmu za nesto. Brojim spratove. Gresim..Oseca se ustajao vazduh pun zadaha duvana i kafe. Na pogresnom sam spratu, u mraku. Brojim u sebi…popela sam se dva sprata vise nego sto je trebalo. Silazim..Noga mi se opet zaplice u lepljive trake kojima se omotava hartija za stampanje..Moram reci na brifingu – da nam je firma neuredna…Imamo li mi spremacice?! Ma sta sad mislim?! Gluposti, suzdrzacu se od komentara na temu spremacica…Od kad se pa ja interesujem za to?! Sta cu reci?! Eto,tako, nocu se ja spremala da provalim u ministrovu kancelariju, kad zamalo nisam noge slomila!!!
Na dobrom sam spratu. Ulazim u kancelariju…Mobilnim telefonom (fini Samsung Diva) osvetljavam prostor…polako se navikavam na polumrak.Ostrim…Vidim ministrov sto..I..evo ga! Sporazum, nezasticen, potpisan, zavrsen! Bice lakse nego sto sam mislila…Odjednom se cuju koraci!Pa sta je ovo!? Zar mali ne cita muski magazin?!Sakrivam se brzo u ogroman bar pored radnog stola. Hvala bogu,pa sam malecna!Scucurena izmedju flasa najfinijeg konjaka…mali je odbio pivo!?Pa sta radi!? Dolazi gore da pine ministrovo pice? Virim kroz poluotvorena vratasca bara,uzasnuta!
Vrata se otvaraju, baterija sara po prostoriji. Gasi se i ja vidim da je to onaj sumnjicavi debeli brka, koji nas zene svaki put odmeri kad dolazimo na posao, a cesto i pretresa. Cak znam i njegovo ime.Boza…Radi dugo kao portir. Stari vuk. Znaci, dvojica rade nocu…Da znam, za drugi put! Sta mi je!? Koji drugi put!? I sta ako Boza otvori bar!? Sta cu mu reci? Da sam solo drinkerka, koja nocu mulja po ministrovim konjacima?! Vrata se ipak zatvaraju. Ostajem u baru dobrih desetak minuta. Mozda i duze. Gola sam voda. Dodje mi da nesto popijem. Od muke. Sva sam utrnula. Dobro su mi dosli onih par casova joge na koje nisam nastavila da idem, jer nije to za mene. 100% sam balkanka, kupoholicarska. Iskobeljam se iz bara. Uzimam dokument. Ne treba mi ni Divino svetlo. Teturam niz stepenice do moje kancelarije. Sedim dugo i sminkam se. Tako dolazim sebi. Imam jednu Pupa kolekciju na poslu, za zlu ne trebalo. Uspravljam se, izlazim u lift iz kancelarije. Sa sirokim osmehom pozdravljam oba portira. Boza me gleda podozrivo, a plavusan zahvalno,jer sam mu ostavila magazin. Polako peske krecem kuci. Noc je sad vedra, a ja imam dosta vremena do ponoci. Plocnici su oprani. Sve mirise na prolece…Da ne pada ova kisa, ponovo i ponovo, preskocila bih celu ovu neprijatnu i uznemirujucu epizodu.Ovako, nemam kuda, u skladu sa naslovom,moram da nastavim…Dakle, u Novi Sad nisam isla da kupujem cipele ili da jurim garderobu, vec po zadatku i sluzbenoj duznosti…Ministar me je licno poslao…Vec u ponedeljak, posle onog zlosrecnog vikenda, kada sam se usunjala u kancelariju u ranim jutarnjim satima, da se ne bi nadigla dzeva oko nestanka dokumenta, naletela sam na njega.Na srecu, dokument sam vec vratila na sto, jer sam znala da Ministrova sekretarica pre pola devet ne dolazi na posao.Ni ponedeljkom, time jasno izrazavajuci protest zbog kasnih ostajanja na poslu. Na vratima njegove kancelarije smo se skoro sudarili…da li je bas mislio na mene, kada mi je dao ovaj zadatak, ili sam se ja samo nasla na pravom mestu u pravo vreme, nejasno je. Tek,od tog sudara postala sam njegov licni poverenik na poslovima oko zlosrecnog sporazuma!!! Ministar, sa telefonom u rukama:“Da, da ne brinite,“-meni tiho grimasom i polusapatom“vlada“, pa glasno“Sve ce biti u redu, evo bas sam sa nasim strucnjakom za Torinski. Ne brinite, vec sutra je saljem!“ Ulazeci u kancelariju, skidao je mantil, i zatvarao svoj telefon u isti mah:“Vladislava, zar, ne? Ma samo Vas je providjenje poslalo u moju kancelariju ovako sabajle! Ne mogu da se oslobodim ovih iz Vlade, a nemam ni vremena pre brifinga da Vas pitam sta radite ovde ovako rano ujutru…Koleginice? sta znate o Torinskom sporazumu?“
Ukocila sam se. Mozak mi je radio brzinom cestica pred veliki prasak. Sta zna? Od koga?
Srecom, Ministar je nastavio:“Molim Vas, ja znam da ste Vi nezavisni savetnik, ali moj tim je preopterecen. Vi ste vec nekako preziveli vise sastava ministarstava, pa znate da radite razne poslove….Vi ste elegantni, inteligentni,nacitani…Siguran sam da cete se snaci“..Shvatala sam polako…Znaci, treba mu moja pomoc,kad deli komplimente. Ipak, jos sam napeto cutala…
„Morate nam pomoci,“nastavljao je Ministar tonom mucenika,“dani prolaze a sporazum treba pod hitno da se primenjuje.. Javljaju mi da se u Novom Sadu Univerzitet priklanja studentima. Eh,samo sto nisu usli u pricu o autonomiji, a jos jure glasove studenata.Kao, bice strajka,sta li? Idite sutra tamo, sastanak je Odbora za strateski razvoj Univerziteta…Moze?“
Vec sam se sabrala: „Naravno, gospodine Ministre.Sve je pod kontrolom…A to sto sam dosla do Vas i nije tako bitno.Sacekace…Upoznacu se u hodu sa problemom…“
Naravno da sam SVE znala.Vikend sam provela u groznici. Nisam bila sigurna sta radim.Skenirani dokument sam poslala mailom, ali je orginal bio u mojim rukama. Sto sam ga vise citala, manje mi se dopadao…Nisam sigurna, ali u sustini izgleda kao propast svih dobrih i starih obrazovnih vrednosti…Kao tiha privatizacija koja ce ubiti sve osim raznih privatnih skolica,koje kao, prate evropske trendove, na papiru, bez vrhunskog kadra i sa malo novca…Pa nemamo mi Oksford, pobogu! Nego ……unum i ….trend…
Muz je bio zaprepascen, a sinovi zabrinuti. Isla sam po kuci bez trunke sminke, krseci prste. Momci su mi kuvali caj, a ja sam se zatvarala u spavacoj sobi groznicavo citajuci izvestaje sa naseg sajta…Mislim da sam za prosli vikend saznala vise o poslovima Ministarstva nego od kad radim!!!
U Novi Sad sam stigla odevena cakum-pakum. Divan kostim u bojama zacina od sirove svile. Jedne fine cipele od zmije ista takva torba… Definitivno, novosadski studentski kampus izgleda bolje od beogradskog…Primili su me u Univerzitetu. Predsednik odbora prof.dr M.B.je malo previse pricao, za moj ukus, ali volim ga, kao starog demokratu i opozicionara. Sve u svemu, stekla sam utisak da su stvari pod kontrolom i da se Lale nece previse trsiti kad dodje stani-pani,pa sam posle jednog laganog obroka sa pogledom na Novi Sad, krenula preko puta, na Spens, da vidim neku izlozbu tapiserije,koje su mi preporucile clanice Odbora…Nikakav soping, naravno, nije dolazio u obzir,obzirom na ozbiljnost situacije. Mislim, nema smisla da licni poverenik Ministra kupuje po rasprodajama. I bas kad sam izlazila iz radnjice Roko Baroko na koju sam slucajno naletela trazeci tapiserije, gde sam pazarila jedan izvrstan crni asesoar (nesto volim crno posle one noci, tako je fatalno!?) primetila sam…
Primetila sam da me neko prati….
Bio je to skoro isti tip kao u Beogradu, pre pojave Kupusa…Skoro sam pocela da trcim.Usta su mi se osusila…Ponavljala sam u sebi-opusteno,opusteno…Na javnom si mestu.Imas novu torbu i kais i esarpu Roko Baroko…Imas novu torbu i kais i esarpu…Imas novu torbu i kais i esarpu…Izletela sam iz Spensa skro trceci preko ulice,prema Pravnom fakultetu gde sam ostavila nas auto i vozacu dala voljno par sati…Odjednom je, dok sam prolazila pored studentskog doma, uz skripu izleteo crni ogromni automobil, krenuvsi pravo na mene…Neko me je gurnuo svom snagom i ja sam pala na stranu…Posle zamracenja i trenutka straha,okrenula sam se da vidim ko mi je spasao zivot…Bio je to onaj covek koji me je pratio na SPENSU. Vec je odlazio, skoro trceci. Oko mene se okupila grupica uznemirenih studenata. Auto je uz skripu zamakao prema stadionu Vojvodine, tako mi je rekao student koji je potrcao za kolima, pokusavski da vidi registarske tablice…“Gospodjo, kako ste?“, pitali su klinci. Jedan mi je pomogao da ustanem. Moje cipele od zmijske koze su bile upropascene. Ja sam na srecu, bila ziva.