…Sve je počinjalo da liči na jednu neverovatnu burlesku u kojoj sam ja bila jedini naivni gledalac. Kao da su svi već krišom pročitali kraj i ludo se zabavljaju, dok ja umirem. I to na nivou metafore, isključivo.

Imam dilemu, jednaku onoj kada sam trebala da pišem o pušenju Vladimirovog k….koje sam gledala u ogledalu. A posle, olako prokomentarisao da mu je dotična dama ušivala dugme na šlicu.

Ako nastavim pripovedanje u ovom tonu, ko će me sada čitati!?

Već sam izgubila one čitateljke sa osetljivim stomakom i izrazito moralističkim vidjenjem književnosti u tim scenama felacija, a sad bih mogla da izgubim i muške čitaoce, do kojih moram priznati, mnogo više držim, u svakom smislu.

A nisam bila ni Margaret Diras, ni Doris Lesing…Ko ih je čitao… Razumeće. Za ostale me boli uvo, valjda.

Bila sam Vladislava devojački Petrović. I bila sam stub soli u sred Amerike. Stajala sam pored jezera Mičigen i gledala neke velike proždrljive ptičurine, nesite, kako gutaju žive golubove koje je hranio mrvicama jedan uredni starčić. Pokušavao je da ih rastera, prvo rukom, a potom nekom batinom, ali su ptice bile potpuno ravnodušne. Gegale su se tromo, a munjevito lovile.

Volela bih da sam ja takav lovac, pomislila sam gorko.

Ostavili su me u Čikagu potpuno samu. Todorov je insistirao da se potpuno oporavim i da čekam dalje instrukcije. Vladimira su poslali u Pariz da se pozabavi pitanjem gubitka dela blaga na tamošnjoj carini.

Moji sinovi su bili u Beogradu. Mlađi je menjao devojke, a stariji poslove… Nisam to očekivala.

Nisam mogla da pomislim da će moje odsustvo od kuće tako bolno da se odrazi na njihovo odrastanje.

Za njihovog oca me je definitivno bilo baš briga. Imala sam dovoljno vremena da razmislim, lutajući najčešće po akvarijumu, dok mi se noga oporavljala. Prvih dana sam nosila fine cipele i lepo se oblačila. Amerikanci su bili mnogo nasrtljiviji od naših ljudi. Valjda su videli da sam strankinja. Onda sam počela da nosim trenerke, Ponekad bi namerno ostavila i pidžamu da mi viri. Išla sam i u kućnim papučama. Potpuno sam se uklapala.

Dakle, dok sam šetala između najraznovrsnijih nijansi plave, a ribe mi plovile iznad glave, osetila sam potpuni raskid sa njim. Iako se on desio još onda, kada sam mu, a to Vam nikad do sad nisam priznala, zalepila šamar na aerodromu i okrenula se da se više ne vratim. A on me nije zaustavio.

Razvod je posle toga bio samo mrtvo slovo na papiru. Kao i razumevanje među nama. Koje nikad nije ni postojalo. Bez obzira na dva sina. Lepotana.

Više od spoznaje da je nešto gotovo, što je ustvari odavno gotovo, me je grizlo nešto mnogo svežije. Osetila sam se potpuno izigrano. Kao da i nije bilo spasa života, tu, nikakvih.

Kada sam se požalila jedan dan razgovarajući preko neta sa Goranom da sam ostavljena sama i da ne razumem kako su mogli da mi uzmu Vladu, kometarišući da je valjda morao da ode i do Srbije da se vidi sa svojim roditeljima, Goran se grohotom smejao.

“ A šta ti misliš, da njega roditelji čekaju, a?“ Pitao je šeretski.

„Ma kao i svaki roditelji, valjda. Rekao je da su službenici…“

„Kakvi službenici, pobogu. Još njegov praprapra deda je bio višestruki špijun. Bežao sa Vukom u Zemun da piše pismo protiv Obrenovića… Baš si naivna. Poslali smo ti naboljeg operativca. A šta, ti našla da se zaljubljuješ u sred Čikaga! Ženo, što se nisi zaljubila u mene, ja ti mnogo bolje stojim. On nema ni mi…“

Prekinula sam vezu i ugasila kompjuter.

Prokleta, jebena Lizbet Salander.

I prokleta jebena Amerika.

Stvarno ne znam ništa.