Stvarnost udara šiljato
serpentinama duha,
a ljudi su okrugli.
Srbija je zemlja medveda i leptirova,
skaski i legendi,
nedoumica i suvog hleba.
Ako i njega ima.
Prolaznost, rodoljublje, verovanja
i lažna obećanja.
Loših vlastodržaca, naroda koji pamti i ćuti.
Stranaca u koje se gleda nepoverljivo,
dok se kune u majku
i proklinje krv koja se propištala.
Šljive i njive,
Crna Trava i Zaplanje,
Fruška gora i kamenje,
zarasle livade i Jabuka.
Kalenić, Manasija, pa onda Ćele kula.
I kosti, kosti, kosti.
I preci, preci, preci.
Kao da sutra, nema
i da ništa ne treba ostaviti budućnosti
koja se po svojoj kauzalnosti,
mora dogoditi.
Оставите одговор