Žene u našim krajevima, često su zavijene u crno.

A mnoge koje nisu, usamljene su silno, ali to kriju

pa kupuju cipele i idu kod frizera.

Jer muškarci kradu, odlaze od kuće,

lažu, a neki boga mi i ubijaju.

Jedan je tako, inače deda moje prijateljice,

pobegao u Ameriku, u Čikago

i nikada se nije vratio.

Baba je ostala sa sitnom decom da joj vise na suknji.

Doneli su ga u olovnom kovčegu, punom zlata,

posle dvadeset godina.

Baba je tada od tuge umrla, a najstariji sin je otišao u Eksplanadu da se kocka.

Završio je u zatvoru.

Ima i srećnih žena,

ne kažem.

To su one što rađaju decu,

puno dece.

Ili ponekad, ali samo ponekad,

pišu poeziju,

mese hleb

i smeju se ko lud na brašno

i kad im nije do toga.