Žene u našim krajevima, često su zavijene u crno.
A mnoge koje nisu, usamljene su silno, ali to kriju
pa kupuju cipele i idu kod frizera.
Jer muškarci kradu, odlaze od kuće,
lažu, a neki boga mi i ubijaju.
Jedan je tako, inače deda moje prijateljice,
pobegao u Ameriku, u Čikago
i nikada se nije vratio.
Baba je ostala sa sitnom decom da joj vise na suknji.
Doneli su ga u olovnom kovčegu, punom zlata,
posle dvadeset godina.
Baba je tada od tuge umrla, a najstariji sin je otišao u Eksplanadu da se kocka.
Završio je u zatvoru.
Ima i srećnih žena,
ne kažem.
To su one što rađaju decu,
puno dece.
Ili ponekad, ali samo ponekad,
pišu poeziju,
mese hleb
i smeju se ko lud na brašno
i kad im nije do toga.
Leave a Reply