ОД ГУЧЕ ДО РИЈАЛИТИЈА

Неколико пута сам читао наслов, морао сам и наглас да изговорим, да чујем себе, како то звучи од Гуче до ријалитија.

За почетак може да буде прича о два места, једно има и географску ширину и дужину, историју, инфраструктуру, становнике и Први Драгачевски сабор из 1961. године, друго место је у кутији ТВ пријемника, у студију, и са неким чудним људима.

Сада размишљам о тој примарној идеји писца Бранка В. Радичевића који је и осмислио овај фестивал у Гучи као причу о српској труби. Од 1961. до 2015. године фестивал је доживљавао трансформације, и успехе и неуспехе.

Од почетка је био окренут традицији, труби, музици и фолклору. А, онда су никли шатори, “певаљке“ и “шипке“, трбушне плесачице уз “Марш на Дрину“, онда су “ликови“ са сликом војводе Живојина Мишића на мајицама, постали вође турбо фолк фронта неукуса и кича. Тако је пробијена последња линија одбране, нечега што се зове неговање нематеријалтурне културне баштине.

Тако смо из Гуче стигли до ријалитија.

Труба сада јеца, јер ништа од њеног достојанства више није остало. Полуголе старлете и криминалци, пропала естрада, изгубљени гастарбајтери и квази уметници, разваљују и оно мало културе што имамо.

Да ли је новац, рејтинг, преузимање туђих матрица и програмских шема довољан разлог да сви, хтели то или не, сведочимо простаклуку Великог брата, Фарме, Парова.

Не желим да будем у овој причи, можда би било сврсисходно да се вратимо на програмску шему Радио –телевизије Југославије.

аутор Р.Јовановић III4 Саобраћајно техничка школа Земун

„Izmedju Egzita i egzodusa“

Hiljade ljudi su posetili Srbiju zbog Egzita, naša zemlja je dosta popularna po tom festivalu, umetnici svih vrsta muzike ucestvuju na njemu, bio to rok, pop, rep… Za svakog po nešto.

A danas, svedoci smo kako u zemlju punu vedrih ljudi kroči noga tolikih poraženih, koji traže neku nadu, koji neumorno pokušavaju pobeći od rata.
Bog zna kakvih sve umova tu ima, kakvih uništenih snova, a niko ih ne prihvata. Da li ih stvarno niko ne razume? Toliko ratova su ljudi prolazili, toliko stradanja, ali izgleda da opet ne mogu da razumeju tuđu patnju. Da li stvarno ne umeju, ili ne žele, govori o njihovoj ljudskosti. Danas smo ipak svi svedoci koliko su ljudi zapravo primitivna stvorenja.

Ljudi danas žive besramno, grabe šta stignu, gledaju samo sebe. Propali su pokušaji naših političara da pošalju lepu sliku Evropi. Misle da će neko biti zahvalan za sve ono što radimo, da pokažu kako Srbi nisu životinje, nego normalan narod, pun gostoprimstva, ne samo zemlja genocida i ostalih optužbi. Teško da njih zapravo svi ti ljudi zanimaju. Njima nije stalo ni do sopstvenog naroda, davno bi oni zaustavili sav balkanski svet koji je pokušavao da nadje izlaz iz ove krize, tako što je napuštao naše predele.

Opet, postavlja se pitanje da li je ovo zapravo sirijski narod, da ipak nisu teroristi? Da li neko misli o tome? Pa ljudi, jel terorista ne može biti čovek koji je nekako dospeo na Exit?
Ali to nas ne zanima, tad je najbitnije da hrana, hotelske sobe i sve ostalo poskupljuje po deset puta.
Ovog trenutka ironično ime festivala je Egzit koji ima velike veze sa Egzodusom, jer su to sve ljudi koji traže izlaz iz nečega. A jedina razlika je na koja vrata ljudi žele da izađju.

B. Obrenović, III4 STŠ Zemun

Између Гуче и ријалитија

Живимо у времену изгубљених вредности, старлета, естрадних звезда и затрованих умова где се цени необразованост и простаклук. У времену где се деца не буде ујутру са радошћу јер ће гледати омиљени цртани  на телевизији, већ се буде уз свађе, вређања и вулгарности на телевизијским екранима. Човек се мора запитати пре него што пребаци на неки програм те врсте да ли жели такву будућност за себе и своју децу? Да ли жели да када прође парком види како деца причају о синоћној емисији неког ријалити програма, или да се играју и друже?

Можда се као и нација полако, али не довољно брзо будимо из лудости која нас је снашла, па је тако више од 100 хиљада људи потписало петицију против емитовања ријалити програма у Србији.

Н. Богићевић III4 СТШ Земун