Osećaj neprijatnosti je kod mene počeo prošlog proleća, kada sam u Domu omladine, na nekom od fantastičnih filmskih festivala kojima sam prisustvovala poslednjih godina, odgledala švedskog laureata italijanske Mostre, dobitnika Zlatnog lava, film A pigeon sat on a branch reflecting on existence  reditelja Roja Andersona. Ta brutalna, ogoljena nadrealistička komedija me je oborila sa nogu između ostalog i metaforičnom slikom užasa evropskog kolonijalizma. Dijabolična scena u kojoj Rokfeleri sa šest srca piju čaj i posmatraju bukvalno roštiljanje i kokičanje afričkih robova u nekom aparatu nalik onima u kojima se peku pilići mi je ostavila više od gorkog ukusa u ustima. Ukusa krvi, blata i govana vrlog i hrabrog starog sveta.

Posle toga sam gledala Žilnikov novi film Destinacija Srbistan i negde sam, izašavši na ulicu posle filma, postala svesna da se slika sveta kakav ja znam, menja, a da ja pola ne razumem, jedan deo ne vidim, a jedan ne želim ni da vidim…

To su ti dana kada je Srbija postala target migranata na svom putu ka Evropi…Evropi zidova i lavirinta zakona.

Istorija koju gledamo.

Ljudske sudbine migranata ispod starog mosta u Savamali kada sam letos, na četrdeset stepeni štrajkovala zbog izgradnje Beograda na vodi. Bager, most, šačica članova udruženja Ne davimo Beograd  i Ulice za bicikliste. Kulise, migranti koji su se od jare sklonili u lekovitu hladovinu mosta i proticanja reke.

Dijabolična pozicija gradonačelnika Beograda, koji čujemo ovih dana, voza (letos je vozio bajk) 24 stana u Bugarskoj.

Ikonografija prepoznata od kreatora medijske slike Srbije danas. Liči na onu iz devedesetih.

I akteri su nažalost, isti. Sem onih mrtvih.

U avgustu sam tako opasno pala sa bicikla, da sam skoro tri nedelje ležala u krevetu.

Kada sam ozdravila, otišla sam na Beer fest, po kiši, nek ide život, jedan je.

Poslednje veče festivala sam, đuskajući u onoj gužvetini, pri punoj i zdravoj svesti, izgubila sva dokumenta. I ključeve od kuće. I sve kartice i pinove.

I dvesta deset dinara.

E to se zove dekonstrukcija.

Kad od nekog, sa imenom i računima, vozačkom dozvolom i ključevima, postanete niko.

Ove nedelje, dva meseca kasnije, završavam sa rekonstrukcijom sopstvene dokumentacije.

Sreća.

U septembru je bilo divno. Bez dokumenata i novca, bila sam potpuno rasterećena.

Bila sam na nekim fantastičnim događajima.

Na Bitef polifoniji sam na primer, gledala jednu od najlepših predstava u životu, punu značenja, potpuno ogoljenu spolja. U jednom mestu u Kihotu je predstava koju nije videlo puno publike – kamerna verzija. Koprodukcija Nacionalne pozorišne kompanije za klasično pozorište i trupe Ron Lala ponudila je gle­daocima priliku da se upoznaju sa kreativnim proce­som rada na ovoj prestavi. Reč je o susretu s publikom u formi probe. Glumci i reditelj Jaja Kaseresa izveli su  nekoliko scena, odlomaka i pesama kombinujući Servantesov život sa sudbinom signifikantnog Don Kihota. Koliko blistave glume. Radost pozorišta u punom sjaju.

https://youtu.be/VgLIIAZYcIM

Posle toga, bila sam na izložbi Milije Belića, koja još uvek traje, do 31. oktobra, u galeriji New moment. Uvek sam volela op art Viktora Vazarelija, na koga sam odmah pomislila kada sam ušla u galeriju,ali me je ovde, na ovoj izložbi, posebno razgalilo to fantastično, geometrijsko, igranje formama i bojama i u skulpturama i u instalacijama i u slikama. Da ne pominjem da u svemu ima sofisticiranog i artificijelnog poigravanja u naslovima od nauke do mitologizacija.

Taj svet dekonstrukcije, kako mu je i naslov jednog kruga dela, u svojoj praznini ima neverovatnu punoću u asocijativnom. A boje! Od hladnih, kontrastiranih, do toplih komplementarnih. Celo carstvo „Na čaju kod Jozefa“, kako je naziv izložbe.

Živela umetnost!

U međuvremenu sam pogledala i Bergmanov Sedmi pečat i Kurosavin Rašomon, malo crnobelog sveta iz pedesetih i shvatila po hiljaditi put da je samo pričanje priča ono što mi je uzbudljivo. Živeo Kurosava, dole danse macabre Bergmanovog igranja šaha sa smrću.

Smrt je i onako neproverena glasina.