9

…“Zvaćemo vas Alexa. To je efektnije od Vašeg imena, Aleksandra. Ko se još zove tako?“nasmejao se Unlimited Korea, prezrivo. I maj Taj je izgledao kao da se smeje. Ne kaže se uzalud da kućni ljubimci počnu da liče na svoje gospodare, i obrnuto. Unlimited je bio jedna odvratna otrovnica, bilo je jasno.

Prevukao je rukom po mojim leđima. Skroz, do poslednjeg kičmenog pršljena. Skoro sam se onesvestila. Nisam volela da mi zalaze sa leđa. Nisam volela ni da se jebem tako. Kad god sam hodala, dobar deo svesti mi je bio iza leđa. Nisam imala dobra iskustva sa događajima iza leđa. Nekoliko puta sam i jedva živa ostala.

Brzo sam se spakovala, kao da sam imala neki prtljag. U krajnjoj liniji, kao da sam imala i neki izbor.

Unlimited Korea je bio čitav moj novi život. Mogućnost novog života, ispravila sam se. Moram naučiti da ih volim, pomislila sam zabrinuto.

Tako je to sa velikim korporacijama. Moraš voleti ono što radiš, ili si mrtav.

„Muerte“, kao da je siktao Taj.

Ispred staništa nas je čekao najlepši hoverkraft koji sam videla u životu. Na crvenom suncu, izgledao je kao velika riba nasukana na pesku.

Bilo je jako toplo, i pustinja Godzile u sazvežđu Bossa je disala svojim specifičnim ritmom, skoro pulsirajući. Čim smo se smestili, podigao se i krenuli smo klizeći po pesku kao po vodi.

Trebali smo da odemo u sedište Unlimiteda, gde ću proći standardnu takmičarsku obuku.

Jebene Igre gladi pomislila sam. Jebeni stari filmovi, pomislila sam.

„Mnogo psuješ, Alexa, to je odlika slabih. Moraš naučiti da sublimiraš svoj bes i nemoć“. Rekao je glasno moj vodič i domaćin.

„Puši kurac“, pomislila sam.

„Izvini“, rekla sam.

Prvi put se zaista nasmejao. „Prestani da pominješ genitalije. Ako hoćeš  seks, samo reci. Ili pomisli, sredićemo Ti nešto, ako ti ja nisam dovoljan.“

Ćutala sam i gledala kroz prozor, u sve vreme isti pejzaž, bez igde ičega. Nebo i pesak, koji su promicali velikom brzinom.

Taj je mirovao naslonjen ležeći na ramenu Unlimiteda.

Koncentrisala sam se na potragu Korejinog imena. Nigde ga nisam nalazila, kao da nije bio ljudsko biće. Pretraživala sam baze podataka, adresare koji su mi ostali sa zemlje i koji nikome nisu trebali kada sam prodavala sećanja.

Šta je ovo?

Taman sam se spremila da ga pitam, ko je on ustvari, kada su se iza jedne dine pojavila tri ogromna hoverkrafta koja su više ličila na ajkule nego na vozila. Kretale su se ogromnom brzinom. Na jednoj sam videla oznaku RSW.

„Brzi su“, rekao je Korea, majstorski upravljajući svojom mašinom. Povećao je brzinu na maksimum. „Mislio sam da će me napasti pre nego što uđem kod Tebe, još noćas“.

Konkurencija, dakle, pomislila sam.

„Da, ne mogu da zamisle Westovci da se dokopamo nekoga pre njih“. Pritisnuo je jedan displej i mašina se polako transformisala u malu letelicu.

Dobro, ne baš tako malu.

Nisko smo leteli iznad pejzaža koji je počeo da se menja. Visoki useci, ogromni kanjoni su me podsetili sa nostalgijom na Kolorado u kome sam odrasla.

„Imali su gubitke na prethodnom takmičenju, pa su nervozni i agesivni“.

Naglo je promenio pravac i jedan hoverkraft se svom snagom zabio u ogromnu stenu koja je ličila na izvaljenu veliku kljovu divljeg vepra.

Taj i ja smo se tumbali po kabini. Jednog momenta mi se uspuzao na nogu i obmotao se. Leden.

Smrzla sam se. Čvrsto sam se rukama uhvatila za naslon stolice u kojoj sam sedela, preplašena.

U kabini je bilo previše adrenalina.

Pomislila sam, ako  se Taj  povredi, ispašće mu čip… Uzela sam ga, nežno u ruke, puštajući naslon. Jedva sam se suzdržavala da ne povraćam. Pomislila sam da ga udavim svojim rukama.

„Da se nisi usudila“, čula sam zapovednički, besan glas Koreje u svom mozgu. „Smiri se, meditiraj“, nastavio je blaže. „Koncentriši se, ovo ti je prva lekcija. Beg iz pakla iz ruku neprijatelja“.

Druga dva hoverkrafta su promenili formaciju. Jedan nam je nestao iz vidokruga, dok je drugi bio tik do nas. Bilo mi je jasno šta rade. Čak i meni, koja nikad nije učestvovala u ludoj trci na Bossu.

„Spremaju se da nam prepreče put“, rekao je Koreja.

Hoverkraft nas je gurao prema ogromnoj steni koja je izgledalo je, dotiče nebo.

„Prešli su se, ovo nije običan hoverkraft“, rekao je Koreja zadovoljno. Leteli smo velikom brzinom, penjući se uz stenu kojoj nije bilo kraja, vertikalno. Sa druge strane, odjednom iznad nas, pojavio se i drugi hover u koga smo mogli samo da uletimo, da bi poginuli svi zajedno.

Opraštala sam se od života.

Hoverkraft pored nas nas je udarao svom silinom, oštećujući nam uređaje za navigaciju.

Koreja je odjednom pritisnuo malo crveno dugme i mi smo se našli u hiper svemiru.

Ošamućena, samo sam videla ogromnu stenu, deo repa neke komete, sigurno, u dubokom svemiru, koja je letela pravo na nas. Udarac je bio silovit.

Leteli smo negde, na neku planetu, ili satelit oko Godzile, nisam znala. Koreja je bio suviše zauzet pokušajima da uspori pad dok smo ulazili u orbitu da bi se bavio mnome. Udarac je bio silovit, tako strašno, da sam ja izgubila svest.

…

Kada sam se probudila, videla sam mrtvu zmiju, nabodenu na neki šiljak koji je izleteo iz poda pri padu pored mene. Mogla sam to biti i ja, pomislila sam sa olakšanjem i užasom. Koreja je ležao naslonjen na komande, obeznanjen ili mrtav, nisam znala, u gomili stakla, loma, delova metala. Kroz prozor se videla ogromna zaleđena površina nekog sasvim drugog sveta. Meni se sa čela cedila krv, ulazeći mi direktno u usta.

Nema veze, pomislila sam srećno, živa sam.

Valjda su ovi iz Westa uspeli da nas isprate doovde.

Počelo je da mi se vrti u glavi. Verovatno od potresa mozga. Poslednje što sam pomislila, pre nego sam utonula u bezdan, bilo je; „A šta ako me niko ne pronađe? Tako mrzim zimu“.