Mogla bih ovo u dahu da napišem, gospodine! Sve mogu da napišem u dahu, gospodine! Znate da Vas volim ludo, potpuno i totalno, da je svaka moja misao Vama upućena, da drugog ne mogu ni da pogledam, a Vi,Vi sumnjate u mene! Ipak, moram da Vam kažem da sugestije koje mi dajete, a u vezi pisanja mog romana, novele, šta li, još nisam sigurna šta će da bude onaj tekst, apsolutno ne mogu da prihvatim! Nisam htela da to bude neki ginokritički osvrt, nikako. Ne, nikako, odbijam da pišem o sebi i koristim jeftine floskule. Ta priča mora da bude potpuno put u nepoznato, ne znam još da li filozofski traktat ili priča o super velikim delima. Možda neka groteskna distopija, o begu u drugi svet, šta znam. Onako arhetipska. ljubav, smrt. Za sad, najviše naginjem ka tome da to bude žena super heroj. Odbijam da pišem o svojim osećanjima.
Cela ikonografija sveta je u ženi, zar ne znate to? Religija, mitologija, istorija. Od momenta kada ste me stvarali, samo sam o tome mislila. Kako da napišem priču.
Onda kad ste me pravili, doktore, kada sam nastajala od amorfne mase, a proces je bio bolan i uzbudljiv, smejala sam se i plakala svaki dan, bilo je i dosta krvi, to znate, niste računali na to? Kada ste mi čupali krila, kada ste mi lomili noge da ih drugačijim načinite, kad ste me merili, rezali, preformulisali i rekonstruisali, tetovirali i kalemili, posmatrali me ispod mikroskopa studirajući svaki moj korak, a koraka nije moglo da bude jer nisam mogla da hodam, grozno, kada sam umirala i rađala se svaki dan ponovo, napravili ste me divnom i celovitom, kao ovaj mesec što ludo okruglo sija večeras iznad grada. Napravili ste eto, od mene čudovište.
Ne znam…Šta kažete?
…
Da napišem priču o Vama? Gle, mračna senka natkriljuje Mesec, vidite li?…
Možda opet bude oluje.
Leave a Reply