Filmove Pitera Grinaveja gledam predano već dvadeset godina. Od kad sam na TV u, sasvim slučajno, gledala Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik. Uvek mi se digne kosa i smrznu kosti kad gledam užasno nasilje koje nam nudi, smejem se persiflaži i ironiji, te blasfemiji svakog njegovog dela. Uživam u neverovatnoj muzici, sjajnom vizuelnom identitetu. Baroknom gomilanju i renesansnoj raznovrsnosti. Volim njegov doživljaj seksa, kao erosa i tanatosa, sto posto. Volim tu grubu igru koju nudi odabranima. Jer njegovi filmovi zaista nisu za običnog pučkog konzumenta. Morate biti…ma nešto posebno i kao gledalac. Piter Grinavej laska mom intelektu. Zaista.
U njegovoj verziji Bure sam uzivala, prvi put u mogućnostima novih tehnologija na filmskom platnu. I u jednoj potpun zanosnoj ekranizaciji Šekspira, koja je ličila na veliku svetsku nenapisanu enciklopediju, potpuno mitski tekst za sve ljubitelje filma, književnosti, umetnosti uopšte.
Priča u priči u priči u priči, je ličila na jednu od mojih omiljenih priča, Borhesovog Alefa. Tačku u kojoj se seče sav svet, sve znano i neznano. Poznato i nepoznato. Tačku u kojoj junak čuvene Peščane planete, princ Leto, više ne u ulozi ljudskog bića, nego ogromnog kosmičkog crva, prepoznaje prošlost, budućnost i ceo svemir…
No, nisam htela da dajem recenziju filmskog dela nego da kažem ovo:
Šta umetnost treba da uradi ?
Da te ostavi bez daha.
Da te obori sa nogu.
Da te istrese iz gaća.
Da te razbesni.
Da te ushiti.
Da te ucini čovekom.
Imam dva primera, sa sasvim dva razlicita koncepta. Jedan je Grinavejev u filmu Golcijus i Pelikansko drustvo, a drugi Cezar mora umreti, braće Tavijani, film koga sam ovde na blogu, već pominjala.
Grinavej, blasfemicno i dalje, nudi koncept velike svetske enciklopedije, uz moćnu erotiku, metafore. Raskoš i čula i duha, u potrazi za novcem koji ce omogućiti slobodno umetničko stvaranje glavnih junaka, koji žele da se bave štampanjem knjiga po svaku cenu, pa i onu životnu. („Golcijus i Pelikansko društvo“ je film zasnovan na životu Hendrika Golcijusa, holandskog slikara iz 16. veka, autora erotskih grafika. On ubeđuje Margrava Alzaškog da plati za štamparsku mašinu uz pomoć koje će se objavljivati ilustrovane knjige. Golcijus mu obećava izuzetnu knjigu erotskih slika, zasnovanih na Starom zavetu – Samson i Dalila, Lot i njegove ćerke, Jovan Krstitelj i Saloma. Kako bi ga još više primamili da se upusti u ovaj poduhvat, Golcijus i njegovi saradnici nude Margrevu da na njegovom dvoru izvedu dramatizacije ovih erotskih priča. „Golcijus i Pelikansko društvo“ je drugi film iz Grinvejeve (8 ½ žena, Noćna straža) serije „Holandski majstori“. Treći film biće posvećen Hijeronimusu Bošu. (iz recenzije) )
Braća Tavijani, u svom vidjenju Šekspira. pričaju istu priču na drugi način. Njihovi junaci su pravi zatvorenici kojima je umetnost postala hleb nasušni i najvažnija životna potreba. Svedeni i minimalistički, u jednoj crno beloj gami. Italijanska Prokleta avlija je potresna, duhovita i šokantna u isti mah. ( Predstava „Julije Cezar“ se završila i glumci su nagrađeni gromoglasnim aplauzom. Svetla se gase; glumci odlaze sa scene i vraćaju se u svoje ćelije. Svi su oni zatvorenici u jednom rimskom zatvoru. Jedan od njih kaže: „Otkad sam otkrio umetnost, ova ćelija je postala pravi zatvor“. Reditelji Paolo i Vitorio Taviani, kultni autori italijanske kinematografije, proveli su šest meseci na probama ove predstave. Njihov film pokazuje kako univerzalnu poruku Šekspirovog dela razumeju i ljudi u ekstremnim životnim uslovima. Nakon premijere, Cezar, Brut i ostali ostaju iza zatvorenih vrata. Svi oni ponosni su i na čudan način dirnuti, kao da je predstava otkrila dubine njihove prošlosti. ( iz recenzije FAF ))

Dakle, sva tri reditelja govore o tome da je umetnost u Evropi više od pukog komercijalnog proizvoda. Govore da je umetnost život sam.

U nekoj žurbi, šta li, nisam stigla do kraja da razvijem misao da mi Srbi, svi mi u globalu i dalje živimo onu Selimovićevu izreku sa kraja neprevazidjenog romana Derviš i smrt „da je svaki covjek uvjek na gubitku“ i da je vreme da prihvatimo odgovornost za svoj život i da nigde nije kraj, ako to sami sebi ne zacrtamo…Tako nekako, otprilike.
Pa sam nešto mislila o konceptu mitova na kojima smo mi Srbi ( Vizantija, brale, Vizantija i nešto Antike) rasli…

Odisej je lik koji  smo mi Srbi trebali da uzmemo za primer. Odisej.
Da se u školama ne čita ono čudo od Ilijade i kad mlađani vojno se razdvaja od žene mu Andromahe da pogine u boju sa Ahilom, divljakom i nasilnikom, punim testosterona, koji se pali na robinjice, isključivo.
Odisej je kralj.
Odisej osvaja grad Troju (ej, kakav grad) lukavstvom, a ne nasiljem.
Odisej je istraživač, putnik namernik, radoznalac, avanturista.
Odisej voli da paja. Da uči nove stvari, da menja sudbine drugih.
Odisej voli da se maskira, da eksperimentiše. Da se šali. Odisej zna kad treba isukati mač, a kad treba udariti rečima.
Odiseja nama treba, a ne hleba.
Odiseja.

Radim nešto, na kompu. Trebaju mi moji stari tekstovi, pa sam naletela na ovaj sa blogspota, iz 2012. Malo sam ga prepravila, ali i dalje mogu da ga potpišem, što je dobro.

Nešto sam pisala o situaciji u Novom Sadu u kome sam studirala i radila godinama, što sam takođe morala da prepravim, a što neću publikovati sada. To me raduje, jako. Evropske prestonice kulture 2021 će biti dva grada koje volim, Novi Sad i Temišvar. Jej.

Mislim o Nobelovoj nagradi Bobu Dilanu. Onako uz put. Nobelov komitet je napušeni hipster. Moji đaci prvaci gledaju turske i indijske serije. Grozota. Juče sam im pustila Dilana uz Andrićev tekst iz čitanke povodom njegovog dobijanja iste nagrade, što mi je baš bilo u planu i programu. Kažu, udavila sam ih. Dilanom, mislim.

Moj sin ima ozbiljne, životne dileme. Volela bih da mogu da mu pomognem.

A ja, ja sam potpuno i totalno luda. 🙂