Čovek dobija kada daje

Aleksa Radoičić, IV 3 STŠ Zemun

Verujem u dobra dela i nesebičnost među ljudima. Verujem da se dobro dobrim vraća, a loše lošim.

Moje ime je Aleksa. Vatrogasac sam.

Bilo je jutro. Vazduh svež i opojan. Tim i ja smo sedeli iščekujući zvuk sirene. Njen zvuk nas oslobađa, luči adrenalin i izaziva slabost u kolenima. Nakon nekog vremena, zvuk je napokon odjeknuo našom stanicom. Obukao sam se i istrčao do kamiona. Javljeno nam je da je u pitanju veliki požar u trospratnici u kojoj se nalazi i nekoliko ljudi. Već na prilazu  zgradi, strašan talas vreline je opržio moje lice. U sekundi sam se smrzao od svesti o jačini vatre, ali sam i dalje bio željan akcije. Jedva smo prodrli u zgradu. Vatra je bila tako jaka, da nam je prekinula sve veze sa spoljnim svetom. Jedva sam izvukao dve žene sa drugog sprata, potpuno obeznanjenje od dima. Do trećeg sprata nisam mogao da dospem nikako. Bilo je prevrelo. Izašli smo na jedvite jade iz zgrade. Jedna žena je vrištala da joj je beba na trećem spratu. Šef mi je rekao da je beba verovatno mrtva. Požar je bio tako jak da su se ljuljali temelji zgrade. Bile su u pitanju sekunde, kada će cela konstrukcija da se uruši potpuno. Stislo me je u grudima. Setio sam se zakletve koju sam dao. Zakletve da ću  dati život za druge, ne tražeći ništa za uzvrat. Stavio sam šlem, polio se vodom, uzeo sekiru i kroz vatru se probio do trećeg sprata. U stan sam uleteo kroz vatru. Beba je bila u kolevci. Skoro nije disala. Shvatio sam da moram da reagujem brzo. Odjednom, čuo sam veliki prasak. Pomoćne, požarne stepenice za izlaz iz zgrade su se upravo urušile. Zgrada se cela tresla. Dao sam bebi kiseonik, uzeo je u naručje i kroz jedini prozor koji nije goreo, iskočio sa trećeg sprata, računajući na pomoć kolega. Pao sam na sam kraj razapete mreže, razvučene preko jednog automobila. Od pada sam se onesvestio sa bebom u rukama. Ipak, znao sam da sam živ, jer sam je osećao toplu i živu u rukama. U bolnici mi je rečeno da sam slomio svaku kost od struka na dole, kao i tri rebra i desnu ruku. Nagrađen sam zvezdom za hrabrost.

Od tog događaja, prošlo je trideset godina. Sedeo sam u svojoj fotelji, kada me je udario infarkt.  Hirurg koji mi je spasao život tog dana…Bio je moja beba. Ona beba.

Život je pun uspona i padova, hrabrosti i kukavičluka, ali samo ono što učinimo pravo u životu nam se piše za večnost.

Čuda postoje.

Za Aleksinu mamu, u Zemunu, 13. 06. 2017.