AleksandraNM

Volim Beograd. Njegovu razuđenost, uspone, dve reke. Neki ćošak na Dorćolu, raskršću četiri ulice, Krunsku, Belog zeca u Zemunu. Neku prošlost, sadašnjost i budućnost na jednom raspojasanom i haotičnom mestu. Volim noćni život i klubove, raskošne talente i šićardžije. Muljatore i gospodu, dođoše i one od pre, gužvu i očaj, pijace pogotovo volim, kao i javna zdanja i kulturne institucije. Bahatost starih i mitomaniju novih, to da ti kažu da si idiot što voziš bicikli, pa posle postaneš cool jer od toga napraviš performans. Ložatore, lagatore, smutljivce, valjatore, otmenost na sitnicama, prostakluk na krupnom.

U prošlom tekstu o pozorištu pisala sam više o sebi nego o drugima. Samo još nešto. Devedesetih sam pratila pozorišni život Vojvodine, kao novinar RTS. Još uvek se sećam Jagoševog debija u Kate Kapuralici (1995) u raskošnom somborskom pozorištu, kada sam dlanova oteklih od pljeska pomislila i objavila (preko medija) da je zvezda rodjena. Sećam se svakog zavijutka u lavirintu SNPa, kako mi je pri direktnom uključenju u beogradski jutarnji program dok je predsednica žirija Mira Banjac govorila nagrade, nestalo struje, jer je tetkica koja je usisavala pozorište umesto kamere uključila usisivač, Ćirilova kako zija u tada mladog Nebojšu Kundačinu koji je bio lep kao bog…  Iz naše IP redakcije moje tigrice i kume Minje, koja je otišla u Kanadu, pa posle Sofije Ljukovčan koja je meni bila kuma, divne  Sneže Subić, pokojnog meštara i gospodina Slobe Božovića koji me je sve naučio, Zage Radović koja je radila samo i isključivo prikaze predstava…Kako svi mi u vreme Pozorja živimo i dišemo samo i isključivo vazduh teatra. Na Pozorju sam bila mali od palube (samo je taj brod ogroman a paluba kosmička), ali su zato festival klasike u Vršcu, susreti prof. pozorišta Vojvodine, Malo pozorje iz koga je izrastao Infant koji se upravo danas završava i još čitrav niz pozorišnih aktivnosti bili moja jurisdikcija. Nemojte da Vas buni brojka 44 na Infantu, a pričam o devedesetim…Računaju se i godine Malog pozorja.

Kako god…Tih devedesetih, kada je pozorište u Vojvodini bilo možda i jedino mesto gde si mogao čuti istinu o vremenu u kome živimo, ispričanu na umetnički način…ja sam prvi put provodeći letnje dane na Petrovaradinskoj tvrđavi i spavajući u tada još nerenoviranom hotelu, pod baldahinima austrougarskim, poželela da pobegnem sa nekim pozorištem od kuće, ne zbog ljubavi prema muškarcu, nego prema umetnosti. Sada bih naprimer, bežala samo zbog ljubavi.

Sve ovo mi je prolazilo kroz glavu kada sam pre neko veče, skoro, na festivalu Dev9t gledala izvođenje Kralja Ibija  , a samo nekoliko stolica dalje sedeo Miki Manojlović, netom posle završenog Sterijinog pozorja na kome on kao predsednik žirija nikom nije dodelio nagradu. Ibi je maestralan, furiozan, vidim da se i Manojloviću dopao ( ne poznajem ga lično), vidi mu se na nosu.

Setila sam ga se kao junaka Baal u kojoj je kasnih osamdesetih skoro celu predstavu bio go. Moćno, razotkrivajuće, brutalno.

Pomislila sam da se može biti na Pozorju opasno dosađivao…I da ništa nema veze sa politikom. Jer jednom kad zagrizeš moćnu alternativu…Teško će ti konvencionalno pozorište biti dobar zalogaj.Posebno u nacionalnim teatrima. A zna se koja su. Da ne gnjavim. Ko razume, razumeo je.

Posle su mnogi komentarisali tu odluku na raznorazne načine. Niko nije zaboravio da istakne, da je baš to što on radi, najbolje na svetu celom srpskom, u pozorištu.

Zato ne volim naš svet.

I u kulturi je bog sebi bradu prvo stvorio. I ko će kome ako ne svoj svome. I u se na se i poda se. I fuj.

Zato sam odlučila da na blogu dam prostor sjajnim i talentovanim kojima se veliki oficijelni mediji bave tek ovlaš i površno. Tačno znam kako mediji funkcionišu. Pre neki dan smo, u sasvim nekoj drugoj priči, nas nekoliko, stajali pred najmanje trideset kamera. Bar da smo imali pozornost iz nekog divnog razloga. Eh.

Ovo je bio uvod:

Dakle…Volim Beograd i njegovu arhitekturu. U kući nekadašnjeg upravnika varoši beogradske Živojina Blaznavca u Gospodar Jevremovoj 43 odigrala se predstava Dan u noći koja svoju multimedijalnost i sinergiju svakako duguje i zidovima toga zdanja. Kuća  je izgrađena 1886. kao svadbeni poklon Živojina Blaznavca ćerki Julki. Živojin Blaznavac, rođak generala Milivoja Blaznavca, bio je upravnik grada od 1879. do 1887. Mesto je bilo sastajalište elite tog doba, Jovana Dučića, Slobodana Jovanovića, Nikole Pašića. Prostor je  zaštićen u okviru celine Stari grad, prepoznatljiv po muralu Marka Vilkinsona i Nikole Veličkog.

Postoji kuća u Beogradu koja krije tajne beogradskih intelektualaca, umetnika i aktivista kroz vekove. Kuća u kojoj su se preplitali revolucionari i udbaši, ljudi lakog i sumnjivog morala i elitni doktori, umetnici i običan svet. Kuća u kojoj se sve stapa u jedno i jedno se stapa u sve. Ona skriva i na momente otkriva kontrasne priče koje su nas inspirisale u kreiranju ove imersivne pozorišne predstave. Paradoks kroz koji živi kuća, zabrana i revolt, dan i noć, učmalost i živost kuće, uglađenost duha i oronula spoljašnost, као i ličnosti koje su prolazile, zadržavale se i živele u ovoj kući čine srž ove predstave. (Iz najave)

Predstava „Dan u noći“ najavljena je kao prva imerzivna predstava u Beogradu. Autorke, antropolog Jelena Jezdović, koja se specijalizavala na holandskoj MAPA akademiji, i filolog sa katedre opšte književnosti i teorije književnosti Tijana Božinović, zaljubile su se u ovu formu tokom radionica sa italijanskim umetnikom Emanuelom Narđijem (Emanuele Nargi) u Sremskim Karlovcima prošle godine, kada su se prvi put oprobale u ovoj formi. To iskustvo i entuzijazam prenele su i na beogradsku predstavu. Imerzivno pozorište (u varijantama interaktivnog, ambijentalnog pozorišta, zatim forum teatra, a sve to skupa bi se moglo svesti pod pozorište zajednice (community theatre)), kako varijante njegovog imena sabiraju, jeste čin u kome su granice između učesnika i posmatrača gotovo izbrisane. Od publike se očekuje da aktivno učestvuje u predstavi, da se slobodno kreće po prostoru, zadržava na punktovima onoliko koliko proceni da je potrebno, izvrši određeni zadatak dobijen od samih učesnika, dakle – da bude i sama jedan od autora predstave. http://www.beforeafter.rs/kultura/dan-u-noci-prva-beogradska-imersivna-predstava/

Ono što je mene pokrenulo da pišem o predstavi, iako mi autorke nisu prijateljice, Jelena tek poznanica iz zajedničkog miljea (na račun ko će kome…) jeste interaktivnost iste. Taj spoj nespojivog koji u repeticijama priča razne životne priče i prenosi neverovatne ljudske sudbine. Predstava je dugačka, odvija se na svim nivoima i svim prostorima kuće, ne očekujte strog narativ nego deliće umetničkih i ljudskih sudbina koji će vas manje ili više dotaći, uzbuditi, nasmejati, rastužiti. Publika se slobodno kreće kroz prostor pa i ona sama postaje deo umetničkog čina što je uvek, ako ništa drugo, osobađajuće.

Izvođači (po azbučnom redu): Ana Erac Anita Kremić Anja Tolić Bojana Lazarević Dražen Horvatić Ivan Miletić Ivana Vasiljević Jelena Černjanski Ljubica Damčević Miloš Jovanović Mirjana Pavlović Ranka Ćelić
Koncept i režija:
Tijana Božinović i Jelena Jezdović
Tehnička podrška:
REACH Strogi Centar Blaznavac Kafe-Bar Ivan Antikvar INOVATIONS Milena Todorović
Dejan Vladisavljević Darko Manasić

foto, Darko Manasić

I u nastavku…

U sledećem delu ću Vam pričati o performansu Interego (Ako zažmuriš sve će proći)

Multimedijalni performans „Interego“ želi da osvetli naše lične mrakove, da nam ukaže da svi delimo slične patnje i da nam da snagu da izađemo iz tog mraka. 
Teži da osvetli ono sputano u nama. Istražuje zatvorenost u ciljevima koje smo samo poželeli a za koje nismo sigurni da li možemo da ih ostvarimo, pa zato uživamo u svojoj letargiji gradeći patnju. Društvo nam nameće ciljeve. Mi mislimo da smo jedini neostvareni, jer ljudi oko nas kriju svoje neuspehe. U sopstvenom mraku počinjemo da se upoređujemo sa tuđim uspesima, nemoćni da išta promenimo, naučeni da budemo poslušni. Naša svest je usmerena ka čekanju rešenja koje nikada neće stići, a u isto vreme se nadamo da će sve proći tj. da ništa neće ni morati da se rešava.

Kralju Ibiju

U okviru festivala „Dev9t“ u Staroj ciglani izvodi se predstava „Kralj Ibi“ u postavci glumca Gorana Jevtića, koji veruje da je, posle „Ibija“ kojeg smo ovde gledali pre 30 godina, uspeo da napravi uzbudljivu predstavu koja je ogledalo ovog vremena.

I ponešto o ovogodišnoj pozorišnoj konferenciji Učestvuj, Bazaarta

Ovogodišnja konferencija namenjena je i nastavnicima i dramskim umetnicima, jer je stvaralačka participacija zajednički imenitelj i savremenog pozorišta i obrazovanja. Stvaralačka participacija nastaje kada učesnicima omogućimo da aktivno učestvuju ne samo u usvajanju, već i u kreiranju sadržaja. Ova visoko demokratska praksa menja lice i pozorišta i obrazovanja, jer direktivno vođenje procesa učenja i stvaranja zamenjuje saradničkim, partnerskim, a receptivno učenje i interpretaciju preobražuje u dijalog i interaktivni rad.