-Znaš šta? Ti si mlada ostala udovica, to je mnogo lakše…

Pa dobro, svako ima svoje, uvek to kažem, ali meni je baš najteže… Mada ne mogu da …. Umro je lako, lako. Govorili su doktori do poslednjeg trenutka da se nije ništa mučio.

Malo je ćutao. I nije hteo ni sa kim da se viđa. Ali mu je morfijum baš pomagao. I sinovi kažu da je on najbolji otac bio. I to poverenje, znaš. I sve to.

Ja sam sve sama. Sve.

Ma mi smo bili najlepša porodica na svetu. Najlepša. Nije što su moji. Nije stvarno.

Baš smo o svemu vodili računa. I časni i pošteni i bogati. Sve smo imali. Sve. Imala si i Ti, ali mi…

Sad me sinovi stalno zovu. Kako si mama? Kako si?

-Vidim ni Tvoj sin nije loš. Nije. Ali moji…

Sve im pomažem. Jedna je majka.

-Šta, voziš bicikli? Nemaš lošu liniju…

A vozim i ja. Ali ja i plivam i radim vežbe. Sve. Vodim računa o sebi. Dok pljesneš dlan o dlan ja u formi.

Mislim, ko će, ako neću ja.

Dunav. Sunce. Ulovljene ribe se praćakaju na udici. Ispečene na tandari, posute krupnom solju. Jedu se sa kostima. Stavljam krupnu sjajnu maslinu u usta. Gorči. Orošena čaša sa hladnim belim vinom.

Podne. Šljiva je nakrivila svoju napuklu granu prepunu krupnih, još pomalo zelenih plodova.

Sve je to život.

Idem da plivam.