…“Uvek sam volela jednostavnost“, kažem.
Ona me gleda podrugljivo:“Pretenciozna si“, kaže i dodaje „praviš se važna“.
Stojimo na početnom stajalištu 23 na Vidikovcu. Maglovito i hladno jutro.
„Nemam nikakvu krivicu i ništa ne osećam. Zašto si tako zlobna?“ Pitam je umorno.
„Da li uopšte znaš da odeš odavde do Zemuna?“ Pita ona, zevajući, praveći se da nije čula moje pitanje.
„Jedva čekam da legnem da spavam i spustim roletne u sobi. Ovo je bila duga noć“, kažem ja, gledajući je zabrinuto. Loše izgleda.
Dvadeset trojka nikako ne dolazi. Hladno mi je. A i noćašnja priča je baš bez veze.
Leave a Reply to aleksandranmCancel reply