Anahrona sreća, Tamara Nikolić

Devojka prilazi mom stolu i pita  me da li mi je potrebna pomoć. Čelo joj je ukrašeno bižuterijom i nosi plavi karmin. Ovakav polufuturistički izgled prikladan je za lokal: reč je o prvom baru na svetu u kojem su šankeri roboti. Dok sam se divila radu tih robotskih bartendera koji rade u Tipsy Robot kafiću u Las Vegasu, razmišljala sam o tome koliko će vremena biti potrebno da ovaj scenario prestane da bude čudnovatost i postane novi obrazac. Odgovor je pristigao nekoliko sati kasnije, već po povratku u Los Anđeles, u neverovatno zastrašujućem predavanju futuriste, Gerda Leonarda.

Leonard je vizionar koji živi u Švajcarskoj i s kojim sam već razgovarala u nekoliko navrata poslednjih godina. Njegova predviđanja su uglavnom šokantna, ali činjenica je da su u skladu sa trendovima. Ovog puta ocrtao je budućnost u narednih 10-20 godina u kojoj će sve biti korenito drugačije nego u prethodnih 300 godina. Da li će jedna decenija biti dovoljna da promeni način na koji živimo? Možda. Nalazimo se u tački infleksije tehnologija veštačke inteligencije i virtuelne stvarnosti, koje pre samo nekoliko godina nisu postojale. Dovoljno je pomisliti da je ajfon izašao na tržište pre deset godina i sa sobom doneo računarsku revoluciju, skladištenje na oblaku i mobilne aplikacije, što je industriju okrenulo naopačke, od taksija sa Uberom do smeštaja sa Airbnb-om. Veštačka inteligencija implementirana u smartfone koje nosima u torbama napreduje rapidno na način koji je bio nezamisliv početkom ove decenije.

„Naučna fantastika postaje naučna činjenica”, izjavio je Gerd Leonard, predvidevši da deca naše dece nikada neće naučiti da voze auto i da će odbijati da uče druge jezike, jer će računari prevoditi u realnom vremenu. Budućnost nije više samo produžetak sadašnjosti. Ništa više nije linearno. Čak je i era preokreta koju su donele firme poput Ubera završena; sada je fokus na izgradnji novih stvari. Iskrsnuće nove prilike, dok će druge biti zauvek izgubljene.

Prognoze koje ukazuju na to da će roboti ukinuti milione poslova u narednim decenijama jesu zastrašujuće i verovatne su tačne. Ipak, Leonard ima drugačije gledište ovog problema. Kaže da roboti neće ukrasti naše poslove, već naše zadatke. „Sve što može da bude digitalizovano i automatizovano, biće”, tvrdi. Računari ne umeju da razumeju ljudsku neefikasnost, i upravo je to ključno u suočavanju sa onim što će se dešavati narednih godina: zamisao da se ljudi pretvore u efikasne mašine je protivprirodno i firme koje tako budu pristupale svojim ljudskim resursima, zacementiraće se. Leonard veruje da ćemo raditi mnogo manje, možda par sati dnevno i moći ćemo da se posvetimo drugim inicijativama veće vrednosti. „Sve ono što ne može da bude digitalizovano ili automatizovano postaće mnogo vrednije.” Modifikacija koju on predviđa je brutalna: kako ćemo da reorganizujemo društvo sa tako kratkim radnim danima? Kako ćemo da raspodeljujemo plate? „Ono što tražimo nije tehnologija. Tražimo nešto sa alatkom, ne alatku samu po sebi.” Tehnologija jeste alatka i verujem da, sama po sebi, nije ni dobra, ni loša.

Leonard je optimista i veruje da će ova transformacija doneti više pozitivnog nego negativnog učinka. Za to će nam trebati, upozorava, svetski lideri sposobni da sarađuju i odrede univerzalna i rigorozno branjena pravila. Ako bude moguće genetsko programiranje, koja su pravila? Ako će veštačka inteligencija biti svepristuna, ko će je kontrolisati? Ako platforme poput Gugla i Fejsbuka zadržavaju naše lične podatke, kako će nam se jamčiti poverljivost?

Činjenica je da naučnofantastične priče o mašinama koje jednog dana odlučuju da istrebe ljudski rod polaze od pogrešne premise: motiva. Računari ne bi imali nikakav motiv da prouzrokuju holokaust na zemlji. Ono što predstavlja opasnost, prema Leonardu, nije dolazak mašina koje hoće da nas ubiju, već to da mi postanemo mašine, da dođe do autsorsinga naših misli.

„Oslobađamo ogromne moći. Rešenje je odlučiti šta raditi sa njima”, kaže. Ali ono što svi treba da imamo u vidu kada sagledavamo tehnologiju koja nas guta i budućnost koja nas ostavlja po strani, jeste ovo: sreća ne može da bude automatizovana. Nikada neće postojati veštačka zamena za nju.

orginal www.dn.pt/opiniao/opiniao-dn/ana-rita-guerra/interior/destaque-felicidade-anacronica