Iznad Zlatne kapije, kalifove palate nije bilo ni jednog oblačka, a sa Tigra je dolazio omamljujući miris reke nošen blagim vetrom. I pored sve lepote, Šeherezada je to jutro ustala sa osećajem nemira. Gledala je sa najgornje kupole na jednu nižu, gde su sluškinje već izvele u igru sva tri njena sina. Bilo je to blagosloveno jutarnje vreme dečije igre, kada su nju puštali da se još odmara, možda iz zahvalnosti što je zaustavila muževljevo ludilo na vreme, onomad. Iz kula iznad kapija pružao se pogled na grad i kilometre gustih vrtova palmi i smaragdnih polja oko reke. U ovo doba dana, njen muž, veliki sultan se još odmarao u velikoj sali za audijencije iznad stražarske kule na Kapiji Horasan gde je nalazio utočište od omamljujuće vreline i državničkih poslova. Poslednjih dana je bio nemiran i Šeherezada je slutila da je vreme da ponovo počne da priča priče. I ovako su joj osećala je, ne slučajno, poslednjih godinu dana, palatu napunili razni pripovedači iz Persije, Egipta, Arabije, pa čak i neprijateljske Vizantije. Ako ništa, vreme je da se te njihove priče zapišu, mislila je. Okretala se oko sebe gledajući savršenu kružnicu Bagdada:jedan ciklus je bio završen. Prišla je stoliću i iz činije od lapis lazulija uzela jedno zrno grožđa. Polako ga je jezikom pritisla o gornje nepce puštajući tamni sok da joj se sliva niz grlo. Lapis lazuli je zbog svoje plave boje kamen poverenja, složenog odnosa u kome je neophodno i da verujemo i da nama veruju. Osećala je da ne veruje mužu više i da on ne veruje njoj, što je priznaćete, bilo mnogo, mnogo pogubnije. Svojim delovanjem mislila je dalje, lapis najbolje prikazuje doba godine kada je u okovima zime sunčeva energija još slaba, a život se sprema da nabuja,što je bilo baš tada, početkom marta. To je vreme kada je neophodna vera, poverenje u energiju prirode da se regeneriše.

Uzela je ceo grozd i pojela ga. Dok je brisala ruke, koje je lepljive zaronila u drugu činiju sa kristalno čistom vodom sa reke, pomislila je:vreme je. I onako je najbolje što je znala bilo da priča priče, pomislila je setno. Sa čela joj je nestala bora. Podviknula je služavkama da joj dovedu sinove.

Nebo se odjednom napunilo oblacima, a vetar je postao leden.

Ipak je ovo mart, promrmljala je naježeno, navlačeći rukave preko dlanova.