Divan jesenji dan. Podižem glavu i u krošnji drveta, među zlatnim lišćem vidim crveni repić ptice. Blago Sunce izviruje iza napuklih već sasvim zrelih oraha. Jedan upravo pada. Pritiskam ga petom, sasvim lagano, ljuska lako puca. Otvaram slatku unutrašnjost. Jedan komadić jedem ja, jedan veliki crni pas koji tupka pored mene.

„Sanja, hajde idemo do one kuće“, kaže on, ozbiljno me gledajući svojim velikim pametnim očima.

„Ne mogu stalno da te vodim tamo. Ne poznajemo te ljude, neprijatno mi je“, kažem.

„Idemoooo“, oteže on mazeći mi se i udarajući me prilično snažno svojim velikim repom.

Zan on da je jak i da je njegov rep jak. I da me to boli malo.

„Idemo, breee. Mnogo je lepa. Tako je bela. Znaš kako mi se raduje! Mislim da je mama nikad ne pušta napolje kao ti mene. Bože, kako je velika. Jesi videla kako je velika?! Veća je od mene za celu njušku. I uši. Kad god je poljubim tako, kroz ogradu, baš budem radostan“.

„Hajde, nemoj da izmišljaš. Imaš toliko devojaka. Ona je nedostižna! Šta sad, treba da uđem kod nepoznatih ljudi i molim, znate, pustite vašu kucu malo na ulicu sa nama…“, kažem ja, smejući se. „Da li smo malo pre obišli one dve, što stanuju jedna pored druge? Koliko puta si se ljubakao sa Ka…“

„Pa šta“, kaže on i frkne. „Kao da ti nikad nisi bila zaljubljena, da ti srce pukne na više mesta?!“

„Nisam da mi srce pukne za više njih“, kažem ja moralistički, pozorišnim glasom.

„Lažeš“, kaže on i ispusti od zaprepašćenja granu iz usta koju je nosao već nekoliko minuta u zubima.

„Ne lažem“, kažem ja sad već sasvim ozbiljno.

„Pobogu“. Sada je već sedeo skroz šokiran. „Pa jesi ti uopšte ikad bila zaljubljena?“

„Jesam“, kažem ja. A onda oklevajući, što mu to priznajem:“ Samo jako dugo nisam nikog volela“.

„Sad mi je baš neprijatno“, kaže on. „Idemo kući“.

Zastaje opet:“A da li bi volela, kaži mi, molim te?“

„Šta, da li bih volela“, pitam u nedoumici.

„Pa da voliš nekoga?“

„Idemo, zahladnelo je. A i sunce samo što nije zašlo“, kažem diplomatski.

Žuto lišće šušti pod našim nogama, već palo.