Bilo je potpuno jasno. Žene su služile kao nosioci novog života vanzemaljaca. Jedna se upravo porađala. Rađala je divnu bebu koja je izgledala kao ljudska. Dok su me nosili, a nju tek vadili iz ženske utrobe, u jednom trenutku sam bila blažena u pogledu na novi život a onda me je beba pogledala  istim onim očima kojima nas je gledala paučica: bile su bez beonjača, bez osećaja, bez ljudskosti. Majka žena je još bila živa iako joj je utroba bila pokidana. Bebu su vratili u nju a ona je počela da je jede. Tako, živu.

Pakao je stanovao ovde, na Godzili.

Još dok su me nosili, bila sam svesna da moram pobeći.

Nisam samo znala kako.

Setila sam se, ko zna zašto, dok sam drhteći očekivala svoju jezivu sudbinu lutke, prvog osećaja koji sam imala kada su stigli prvi brodovi:

Jedan dan se, u blizini privremenog staništa dok sam još bila u blizini naselja, srušila nepoznata letelica. Rekli su mi da nije zemaljskog porekla. Starosedeoci, ako je takvih bilo na Godzili, su bilo vrlo predusretljivi, i ponudili su mi vodiča. Bio je to jedan alfa, bez nadogradnji, što je bilo sasvim relaksirajuće. Pričao je da je došao sa Zemlje još pre, dok na njoj i nije bilo tako loše, u potrazi za avanturom i novim domom, kao nekad što su dolazili u Ameriku, u potragu za zlatom. Nije bio ni sentimentalan ni melanholičan. Nije ga mučila nostalgija. Odveo me je da vidim brod. Izašla sam iz hoverkrafta, drhtavih nogu. Usta su mi bila suva. Želela sam da pušim opijum. Kada sam joj prišla, imala sam neprijatan i konačan osećaj pripadnosti. Samo sam je osluškivala. Nije mi govorila, a ipak sam je čula. Letelica je  bila bez pilota, ako sama nije bila nekakav oblik života. Podsetila me je na Gugenhajm u Abu Dabiju, pre nego ga je pesak progutao.

Rekli su mi kasnije, kada su me odveli kod lekara, usred kulturološkog šoka koji sam doživela, da su svi imali isti osećaj. Kao da je trebalo da bude tu, kroz sva vremena i prostore. Kao da ste trebali da budete tu, baš tu i nigde druge. Svakako nije mala stvar sresti se sa stranim oblikom života, ma kako bili pripremljeni za to.

Istina. Letelica je bila gola istina.

Da smo deca zvezda.

Da nas je ona rodila.

Usta su mi bila suva i ja sam padala u polusan svako malo. Šok i stah su bili užasni.

A oni su me samo dobro hranili.

Jebeni Ivica i Marica.

Ne znam zašto, stalno sam mislila na Alfu, koji je nestao još pri prvim peščanim sukobima.