Juče sam u bionji gledala najnoviji film Margo Robi. Ptice grabljivice ili fantastična emancipacija Harli Kvin.
Posle neverovatno kvalitetnih ostvarenja u kojima je glumila prošle godine, ovaj film je velika voćna salata (puno boja i mirisa, ako ga gledate kao ja u neviđenim drmusajućim foteljama u MX4D 2D. No, pošto ovaj tekst nije sponzorisan, neću da Vam kažem gde ). Harli raskida sa Džokerom i da bi preživela u surovom Gotamu, u kome je svuda nekom kriva (i loši momci i policija), do kraja filma stupa u sestrinstvo sa neverovatnom grupom otpadnica. Jednog trenutka svojoj štićenici kaže: Da bi zavredila poštovanje muškaraca, moraš nekoga da ubiješ.
Ipak, pošto sam sasvim luda za famoznom, neponovljivom i potpuno nepredvidivom Harli Kvin, i još uvek sanjam ljubav koja će me oduvati (kao da nisam umirala nikad, šta je žensko srce, eh) iz bioskopa sam izašla zadovoljna. Em sam prodrmana u stolicama do kostiju, em je Margo Robi, koja je producentkinja filma, bar nešto pokušala da uradi za žene. Mnoge nisu ni pičkom mrdnule.
Kada sam objavila prošli tekst koji se bavi mojim nagađanjima oko toga zašto je Holivud promenio propozicije oko dodele Oskara, u uvodu sam, skoro se izvinjavajući, pisala o svojim kvalifikacijama oko toga što sam pisala na datu temu. Samo se mi žene izvinjavamo za obrazovanje, uspeh, rad i trud. Samo mi žene okolišimo pre nego što nešto kažemo.
Jednog vrelog julskog dana odvela sam tada mog sasvim malog debeljka prvi put na košarkaški trening. Trener je bio nemaran i u sred podneva ga je pustio sa jako velikom decom u utakmicu. Njega i još jednog klinca, koga je doveo tata. Obojica su bila duboko nesrećna, videlo se. Tata se strmopizdio sa tribina i ušao na sred terena prekidajući klinačku utakmicu, po svoje dete. Ja sam išla okolo, da ne smetam.
Ovo je bio uvod, bez da se izvinjavam.
Već duže vreme razmišljam odakle tako nasilna slika sveta u odnosu prema ženama, ta neverovatna eskalacija nasilja, to užasno, brutalno ushićenje istim u odnosu na žene. Stalno sam nešto gledala na Islam kao izvor toga na našim prostorima…
Prošlog meseca je moj sin bindžovao seriju Naranžasto je novo crno. Svih sedam sezona od po … 20ak epizoda.
Serija je dramomedija (liči na pustinjski karavan ta odvratna kovanica drame i komedije). najgledanija Netfliksova serija svih vremena sa gomilom Emi nagrada. Serija se bavi događajima i sudbinom glavne junakinje i njenih sapatnica u američkom zatvoru.
Kad god sam prošla kroz sinovljevu sobu, ali kad god, te nedelje, te žene su se tukle spankovale i bangovale.
Međusobno.
Raj za gej. Tako nasilnog seksa među ženama nisam videla nikad.
Kao nekadašnja vlažna zabava za muškarce, ribetine se tuku u blatu.
Stenjanje, uzdisanje, lizanje i jedenje…
Zanima me zašto u filmovima o homoseksualcima muškarcima nema tako eksplicitnih scena u dnevnom terminu. A da nije na porno sajtovima!?
Pre neki dan kažu, u Teksasu se pičke potukle posle sportske utakmice, zapravo.
Jednoga trenutka, glavna junakinja razgovara sa svojim bratom koji joj saopštava da mu je žena trudna i slavobitno kaže da će dobiti muško dete…Ona ga pita, šta fali devojčicama? Dobija odgovor…
Devojčice su tako užasne.
Posle sam gledala Bombshell.
Film je napisan po istinitim događajima i skandalu sa Fox televizije.
Jako sam se rastužila…Setila sam se koliko puta sam bila tako uvređena.
Koliko puta sam u svojoj karijeri bila seksualno uznemiravana. I kako to nikada ne prestaje. Nikada. Koliko puta sam to minimalizovala, jer da nisam razbolela bih se. Jer da nisam, ostala bih bez posla ili bila mobingovana. Jer da nisam, komplikovala bih stvari. A život je lep bez komplikacija, zar ne?
Juče sam slušala i Dinju. Kaže za nas…Parafraziram. Naše žene su dobre žene, samo kad su nečije.
Uzgred, na račun bolesti…
Negde sam pročitala da miome dobijaju žene koje su duboko intimno uvređene u svom erotskom životu. Od mioma sam i dobila rakčinu.
Koju više nemam, između ostalog izlečilo me (ako se od raka moguće izlečiti) to što nisam ćutala.
A i neću.
U maju (2016, izvor Elle) je Američki savez za civilnu slobodu uputio zahtev federalnim agencijama da istraže rodnu diskriminaciju u filmskoj industriji. Zatim je u oktobru federalna komisija za istopravnu šansu zapošljavanja objavila da takođe istražuje isti predmet, što je prvi korak ka onome što bi moglo da postane tužba podržana direktno od države. Nedelju dana posle toga Jennifer Lawrence pustila je u javnost svoj tekst o tome kako je preko hakovanih dokumenata saznala da je plaćena čak 50 odsto manje od svojih kolega Bradleyja Coopera i Christiana Balea sa kojima glumi u filmu American Hustle. Na kraju je u novembru u New York Times magazinu objavljen i tekst o zanemarivanju i ignorisanju ženskih rediteljki zajedno sa objavom da će se uskoro sastati 44 lidera iz industrije kako bi rešili problem.
Sve to dovelo je do serije The 4 %: Film’s Gender Problem, odnosno šest dokumentarnih epizoda koje će ovog proleća prikazati Epix, jedna od američkih premijum kablovskih mreža. U seriji će govoriti preko 50 rediteljki, glumica i drugih insajderki poput Catherine Hardwicke, Anjelicae Huston, Mirae Nair, Sam Taylor-Johnson, Julie Delpy kao i nekolicina muškaraca, uključujući režisere Judda Apatowa i Paula Feiga. Svi oni razgovaraće na temu transparentnog seksizma čiji su bili svedoci tokom svog rada u industriji i o načinima na koji protiv toga može da se bori.
Naslov dokumentarca odnosi se na brojke koje su otkrivene u istraživanju koje je sprovela Stacy Smith, profesorka žurnalistike i novinarka. Filmove koji su imali najveću zaradu između 2007. i 2014. godine režiralo je samo četiri odsto žena. Ali, rediteljska stolica nije jedini problem. Od 100 filmova iz 2014, isto tako rangiranih po najboljoj zaradi, samo 11,2 odsto od tekstopisaca i 18,9 odsto producenata su žene.
Jedna od stvari koja odmah upada u oči kada je reč o četiri odsto jeste činjenica koliko su svima bile šokantne statistike. „Kao i većina žena, ne želim da mi se dešavaju prepreke u karijeri samo zato što sam žena”, kaže Caroline Suh, rediteljka filma 4 odsto.
„Treba da postoji milion drugih razloga zašto nisam dobila posao.“ Ali, konkretne brojke čine pravu razliku. Kao što u filmu kaže filmski kritičar i novinar The New York Timesa A. O. Scott: „Možete da pogledate svaki slučaj ponaosob i nađete logično objašnjenje zašto neko nije dobio posao za koji je konkurisao, ali šok od konkretnih informacija dovede da se zapitate: Zaista? Samo četiri odsto? Jasno je da se nešto mnogo veće dešava.“
Ono što je ovde zapravo na klackalici nije samo položaj žena u Hollywoodu. „Na ovaj način mlade devojke na celom svetu uče kako da budu žene“, kaže Caroline.
Tekst je nastavak ovog, aleksandranm.wordpress.com/2020/02/12/vrli-novi-holivud/ a nastaviće se i dalje . Biće reči i o Ninovoj nagradi.
Stay tuned.
AleksandraNM 
1 Повратни пинг