Za ovih par meseci bilo je svega u online nastavi. Ipak, najvažnije je, da se radilo baš baš mnogo . Mislim da je svim mojim đacima, ili bar dobrom delu bilo stalo do škole, mnogo više nego što su bili spremni da priznaju. Škola je bila BUDUĆNOST. Jer sadašnjost, nažalost nije obećavala.

Naučila sam da pravim online testove (odlično, o kako olakšavajuće). Nije mi bilo teško da pređem na ovakvu nastavu, obzirom da sam bloger sa decenijom staža.

Deca su se snalazila kako ko, bilo je odgovaranja iz kreveta i iz automobila, bilo je virenja i kopi pejstovanja. Ali, bilo je i sjajnih stvari. Toliko mnogo, da bih bukvalno celu godinu mogla da ispunim dečijim radovima. Ipak, pre neki dan sam bila indisponirana izgovorima i lenjošću jednog manjeg broja učenika i tada sam napravila jedan video za iste. Grrrrr.

Sledeči dan mi je stiglo pismo

ТЕБИ, А И  СВИМА ВАМА!

Трећи пут премотавам видео запис у коме се професорка обраћа својим ђацима трећацима, иако је то била твоја обавеза, јер ипак си ти тај који је ђак трећак и не могу да ти не напишем како се осећам.

Теби, који си себи дао за право да три месеца не прочиташ ни једну лектиру, иако је то сасвим нормална ствар, не урадиш ни један домаћи задатак или не урадиш нити један тест.

Теби који си на приватан телефонски број своје професорке послао поруку или чак позвао да питаш „шта ми је довољно за двојку.“.

Теби који си три месеца седео у кући и размишљао шта ти је довољно за ту исту  двојку.

Теби који си имао могућност, а ниси је искористио јер си бахат и размажен, да за сво ово време урадиш сваки домаћи задатак или не дај боже прочиташ барем једну лектиру, иако је то ствар васпитања и опште културе.

Теби који си имао могућност да користиш сву могућу литературу који си добио и све то урадиш на време.

Теби који по цео дан седиш кући и размишљаш како да не урадиш ништа.

Теби коме је пружена прилика да преписујеш и да те нико не види, да вараш на све могуће начине, мада то није лепо и добијеш барем ту двојку.

Теби који си имао могућност да уместо да прочиташ лектиру погледаш филм и да снимиш три минута видеа, или не дај боже, пет минута!

Теби који си неамбициозан, бахат и размажен а понајвише безобразан.

Теби који си пропустио прилику да на мејл добијеш одговор ,Хвала душо, браво, цмокић“ и све те лепе речи које признаћеш, пријају.

Теби а и свима вама који сте већ са седамнаест година изгубили прилику да постанете добри мужеви, пријатељи, родитељи, јер ипак признаћете не можете бити тате за двојку.

Теби и свима вама који не желите или нећете да се барем мало потрудите и будете нешто више од „двојке“.

Pismo je potpisano sa Oko plavo i ja sam ga prenela u celosti. Autor je učenik, ne odrasli demagog. Ne želi da se javno predstavlja…

Eh, mladosti!

Dobra, radna i vesela. I stroga.

Stroža i od mene. A ja sam baš rogata! (I divna, ah i divna!)

Isti dan stiglo mi je još jedno pismo:

НЕКИ ТАКАВ ДАН…

Једном кад све ово прође…Шта ће бити са нама, да ли ћемо остати мали или ћемо постати велики?!

Мирис зове се ушуњао кроз отворен прозор моје собе. Подсећа на детињство. Дивно је пробудити се овако, без буке, журбе и свакодневних обавеза. Као да сањам и даље жмурим, пуштам дан да ми милује лице.

Данас ћу бити срећна! Нећу да покварим ову чаролију ни са чим, а посебно не са оним тешким осећањима као што су туга, горчина и љутња. Бирам да осмех доминира , да плеше и пева уз дивне ноте мојих омиљених песама. Грлићу и љубићу ове моје длакаве кућне пријатеље, маштаћу, сањаћу и тражићу своју љубав, уз реку тиху и мистичну. Волећу, волећу, волећу!

Једном кад све ово прође остаћемо мали, а у срцу велики !

Kristina