„Vidi kako sam zgodan, vidi Sanja“ veselo šaputa moj veliki crni pas noseći za uhom dugačko i raskošno pero fazana. Odakle mu, nemam pojma. Sasvim sam sigurna da nije lovački pas, a nisam ni ja lovac.
„Znaš,“nastavlja raspoloženo, „nekako mi je lakše kad i Ti nosiš masku na njušci…Stalno sam se pitao šta nije u redu sa mnom“, dodaje sa olakšanjem: „A sad je sve ok. Sve je ok. Čudi me samo što ne nosite kao ova moja metalna nego svako drugačiju. To valjda uz karakter. Hm.“ Vajka se.
Pogleda me svojim velikim tamnim očima i doda ljubopitljivo:“A što ti ništa ne kažeš, a? Samo ćutiš u poslednje vreme. Svi pričaju a Ti ćutiš. Jel se bojiš?“
Pogledam ga i kažem jedva čujno: „Obično ćutim kad je velika buka. Takva mi je priroda. Naopaka.“
Robota koja je išla ispred nas, verovatno računajući stepen zagađenja, okrene se i reče promućurno: „Lažeš. „
Zaustavi se za tren pa dodade: „I za žanr si slagala, da znaš“.
https://aleksandranm.wordpress.com/2020/07/15/o-psima-i-ljudima/
https://aleksandranm.wordpress.com/2020/07/25/najbolji-pisac-kratkih-prica/
AleksandraNM 
Оставите одговор