AleksandraNM

Uz podršku Ministarstva kulture Srbije – sektor za međunarodnu saradnju i integracije, Klub ljubitelja knjige „MAJDAN“, Kostolac, organizuje Međunarodni okrugli sto ŽENA- MIT I STVARNOST, koji se održava od 20. do 22. avgusta 2020. u okviru Međunarodnog pesničkog festivala „ORFEJ NA DUNAVU“

Izlaganje sa okruglog stola:

Odrastala sam u Vojvodini gde se nije postavljalo pitanje pozicije žene u društvu ni u jednoj ravni. Jer je ravnopravna. Onda sam odrasla i srela se sa zabrinjavajućom pozicijom žene u okruženju i poslovno i privatno i u odnosu na umetnost. Zahvaljujući kovidu, danas živimo pod maskom, pa će mi ona biti metafora za ovaj esej.

Pronašla sam zabrinjavajuć podatak, da je svaki treći muškarac posle četrdesete u Srbiji sklon erektivnoj disfunkciji.

https://zena.blic.rs/sex/istrazivanje-svaki-drugi-od-40-do-70-je-impotentan/0qjseb0

Takođe, povodom najnovijeg paketa seksualnog obrazovanja najmlađih iz 2017. godine,  podatak da je na četiri zlostavljane devojčice, samo jedan zlostavljan dečak. https://www.detinjarije.com/seksualno-obrazovanje-za-trogodisnjake-u-srpskim-vrticima/

Nešto o ozbiljnom nasilju nad ženama:

U Mauritaniji na primer, da bi sakrili da udaju devojčice za mnogo starije muškarce, pre svega ih nagoje kao stoku za priplod. Trenutno je u svetu 700 miliona brakova sa devojčicama. https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=04&dd=05&nav_category=78&nav_id=1247611

101 milion maloletnih Afrikanki, informacija je iz 2013 godine je obrezanih usmina, bez ikakve anestezije i zdravstvene zaštite, kasnije sa teškim infekcijama, i sa nezaustavljivim mokrenjima što ih potpuno isključuje iz društva i stavlja na stub srama.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, ovakvo nasilje nad devojčicama/ženama događa se u oko 90 odsto slučajeva u Etiopiji, Somaliji, Džibutiju, Sudanu i Eritreji, dok je u Egiptu, Nigeriji, Keniji, Gvineji obrezivanju podvrgnuto oko 50 procenata ženske populacije. Isto se događa i u arapskim državama na Bliskom istoku, zatim u Indoneziji, Maleziji, Indiji i Šri Lanki, ali i u Srbiji.

Dodatni problem predstavlja verovanje nekih žena da je obrezivanje „dobro i neophodno“. Takav odgovor dalo je čak 60 odsto ispitanica starosti od 15 do 49 godina 2005. godine u jednoj studiji UNICEF-a. Pet godina kasnije njihovo mišljenje delilo je „svega“ 31 odsto ispitanica. Iako islamska zajednica u Srbiji ne podržava ovu pojavu, u poslednjih nekoliko godina više puta je procurela vest o nasilnom obrezivanju žena nastanjenih u Sandžaku. U gotovo svim slučajevima te žene su navodno bile u braku sa pripadnicima vehabijskog pokreta.

https://www.elle.rs/lifestyle/ljubav-i-sex/8772-zelja-ljubav-strast-orgazam.html

U Srbiji se živi između dva sveta, istočnog i zapadnog. Evropa je još i licemerna. Hiljadu godina srednjeg veka, veštica i pojaseva nevinosti, smenila je renesansa, koja je i u umetnosti nudila kult device Marije i Petrarkinu prvo živu, pa posle i mrtvu dragu, u srpskoj književnosti vidljivu do danas.

Pošla bih od stava da u srpskoj književnosti skoro da i nema ženskih likova koji nisu mitski, do stereotipa. Sa jedne strane, imamo narodnu umertnost u kojoj nema ženskih junakinja u epici: tu su vila i majka Marka Kraljevića kao pomagačice junaku. Svi ostali ženski likovi su patrijarhalne lepotice sakrivene iza “vela”njihovih spuštenih očiju (U Milice duge trepavice) stidljive i skromne. Vrhunac je u baladi Hasanagica, gde je junakinjino majčinstvo apsolut. “U pesmi „Dioba Jakšića“ figura žene, posredstvom ljube Anđelije, dobija još jednu dimenziju. To je dimenzija supruge, „verne ljube“, koja se od smerne i čedne devojke iz prethodne pesme pretvara u uzornu, poslušnu, vrednu i predanu ženu koja poštuje volju muža, koja mu je u patrijarhalnom kulturološkom poretku u svakom smislu podređena”. Sa druge strane, u dubrovačkoj renesansi, one su samo žudnja petrarkističke poezije Šiška Menčetića i Džora Držića, ili žene pod maskom (i devojke i kurtizane) Marina Držića. Elementi stvarnih žena su se mogli pronaći isključivo u likovima sluškinja. One imaju karakter, same odlučuju, ne moraju da se sakrivaju pod maskom da bi ostvarile svoju sudbinu. Iz kraja sam u kome su se sačuvali obredi prethrišćanskog doba u tragovima karnevala koji su izjednačavali i muške i ženske likove. Karneval ne treba shvatiti kao borbu dobra i zla, jer karneval niti je samo dobar, niti je samo zao. On predstavlja pomirenje svih suprotnosti i jaza između dobra i zla. Iako u sebi sadrži prastare magijske rituale i formalne karakteristike pretkršćanske kulture, tokom istorije karneval je ostao sinonim slobodnog i otvorenog mišljenja. Posebno se ističu Mačkare sremskih Hrvata u Golubincima. Običaj se prilagođavao zahtevima društva, tako da je od 60-ih godina 20. veka izašao iz okvira sela i postao svojevrsna karnevalska atrakcija. Mačkare ili premundureni dani traju tri dana i okupljaju celo selo koje se mesecima priprema za ovaj događaj. Maske u koje se učesnici prerušavaju dele se na lepe i ružne. U lepe maske prerušavaju se grupe žena, a najčešće su to cvetovi, vesnici proleća (lepe kate, visibabe, ljubičice..). Ove maske najavljuju novo vegetativno razdoblje. U ružne maske prerušavaju se muškarci i žene. Na sebe navlače prevrnute životinjske kože, lica prekrivaju zastorima, nagarave se, namažu da budu strašne. Te maske simbolizuju plodnost. Maškare se u Sremu tradicionalno održavaju i u drugim mestima, na primer u Slankamenu ili Rumi, ali su puno manjeg opsega. Cilj u Golubincima je očuvati tradicijske običaje vezane uz mačkare i ne dozvoliti da se ovaj običaj u potpunosti komercijalizuje. http://www.zkvh.org.rs/index.php/bastina/tradicijska-kultura/3790-maskare-karnevali-poklade

Tako je u Vojvodini, dok u aktuelnom kovid trenutku, vidim na socijalnim mrežama i dnevnopolitičkoj stvarnosti štampe, povezivanje nošenja maski protiv virusa sa idejom da će žene na ovim prostorima dobiti drugačiju masku: Maska za lice nosi se iz zdravstvenih razloga; nikab ili burka, iz kulturoloških ili verskih. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1778733

Ove dve vrste prekrivača za lice imaju veoma različito značenje i motivaciju za one koji ih nose.

Ipak, svi oni prekrivaju delove naših lica.

Šta možemo da naučimo od žena koje stavljaju veo na lice koje uspevaju da komuniciraju bez problema? I da li maske zaista otežavaju našu interakciju sa drugima onoliko koliko mislimo?

https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-53048020

Ima li u srpskoj književnosti uopšte likova žena koje nisu pod “maskom”? Sada sam na nivou najavljene metafore. Dva mitska ženska lika u realizmu, na nivou ikone: majka iz Prvi put sa ocem na jutrenje Laze Lazarevića i Miona iz Prve brazde Milovana Glišića. Sa druge strane, kod Nušića i Sterije, imamo karikaturu, prenaglašenu skoro kao u komediji renesanse; Sterija opančarku Femu, a Nušić Živku ministarku. Čak su i kod Stevana Sremca u Pop Ćiri i Pop Spiri, žene suštinski uzrok sukoba između porodica.

Likovi Bore Stankovića su žene koje ne mogu da izađu na kraj sa svojim strastima. A o brakovima na silu sam već pisala u prvom delu eseja. Najlepša pesma srpske književnosti  Santa Maria della Salute  Laze Kostića, pozdrav je za mrtvu Lenku Dunđerski, Milan Rakić u Iskrenoj pesmi kaže da ona treba da sklopi usne i ćuti jer bi njena REČ mogla da pomuti…Jovan Dučić u Pesmi o ženi kaže da:“ A ti ne postojiš, nit si postojаlа. Rođenа u mojoj tišini i čаmi,nа Suncu mog srcа ti si sаmo sjаlа jer sve što ljubimo – stvorili smo sаmi.” Žena kad veruje u religiji, ova veruje, kao primitivan čovek, sa svima oznakama sujevere. Kaže Dučić u čuvenom eseju o ženi.

Junak Dnevnika o Čarnojeviću leži na grobu mrtve drage, Pavle Isakovič u Seobama II juri devojku sa trepavicama boje pepela koju je video u prolazu, dok stvarne žene umiru od čežnje i tuge, pod njegovim vojničkim čizmama. Andrić u svojim sedamdesetim ide i korak dalje; on svoju Jelenu (pa iako je to bila moguće stvarna ljubav iz Krakovskih dana) obeležava kao ona žena koje nema. (Jelena)

Ako poziciju mita postavimo u ravan da je Mit u bajci, pesmi i sl. izražena tvorevina prednaučnog i fantazijom prožetog (obično magično-religionznog) mišljenja, kojom narod na primitivnom stupnju razvitka objašnjava postanak prirodnih bića i pojava, gde je  pozicija žene kao pisca, a ne kao junakinje u književnim tekstovima?

Najznačajnija nagrada na ovim prostorima je Ninova.

https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-51123876

Za šezdeset sedam godina koliko se dodeljuje, samo pet puta je dodeljena ženama: jedna laureatkinja Dubravka Ugrešić danas pripada hrvatskoj književnosti, a ostale četiri su  Svetlana Velmar Janković – Bezdno (1995) Grozdana Olujić – Glasovi u vetru (2009)   Gordana Ćirjanić – Ono što oduvek želiš (2010)   Ivana Dimić – Arzamas (2017)

2015. godine Vera Kopicl je objavila do sad, čini mi se najpotpuniju antologiju žena autorki sa srpskog prostora, o kojima pišu žene teoretičarke književnosti. Reč je o Ženskoj čitanki, Akademske knjige iz Novog Sada (2015). Nevelik je to broj autorki, te zaslužuju redom da se pomenu: Jefimija, Jelena Balšić, Milica Stojadinović Srpkinja, Draga Gavrilović, Draga Marković, Anđelija Lazarević, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Svetlana Velmar Janković, Judita Šalgo, Milica Mićić Dimovska, Vida Ognjenović, Radmila Lazić, Gordana Ćirjanić, Nina Živančević, Biljana Srbljanović, Mirjana Novaković i Milena Marković.

Umesto zaključka ponizno svojom pričom o Jefimiji stavljam tačku na ovaj osvrt. Kažu da je Jefimija, osim što je prva žena pisac i prvi pravi hleb od kukuruza donela među Srbe. Eto mesta za mit. Jer žena na ovim prostorima je majka i hraniteljka, iznad svega.. Na drugim mestima je nema. Ni u ljubavim pričama i pesmama. Priču sam objavila na svom blogu.

Boja purpura

Iako je bila lepa i pametna, njen život nije bio ni malo jednostavan. Uvek na oprezu, uvek okružena dvorskom kamarilom. Neki su govorili da je veštica i strašno je napadali. Posebno kad se istakla.  Išla je u misiju sa Jevgenijom da opravda  budućeg despota, koji je bio na dvoru sultana Bajazita optužen za neverstvo i planiranu izdaju.

Prema nekom ambicioznom monahu, koji je kasnije otišao za Rusiju i tamo postao episkop, ova misija dve monahinje i udovice, pored opravdanja za mladog despota, imala je još jedan cilj: izmoljenje i prenos moštiju Svete Petke iz Trnova u Bugarskoj u Srbiju. Sultan je to velikodušno dopustio, videvši u tom činu samo verske motive. Ali ona i Jevgenija su imale nešto drugo u vidu: Sveta Petka je, naime, hrišćanska Demetra, zaštitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja. Sebri  koji su u tim ratnim vremenima bežali sa zemlje, naglo su prestali da to čine, kada su mošti Svete Petke prispele u moravsku Srbiju.

Ma, dobro, možda se ne bi ljutili toliko na nju, da sa sobom nije vodala i jednu babuskaru. Izuzetno blagoglagoljivu, ali smrdljivu preko svake mere, koja ju je informisala o novostima na dvoru, i koju je ona, gazdarica, povremeno tukla, kada bi se ova isuviše usmrdela. Čupanjem za kosu i bubocima. Ponekad šamarom. Da se razumemo, niko se nije baš često kupao, ali je babuskara baš preterivala. Iako je bila skoro nečujna u kretanju, uvek su svi znali kada bi im se našla za ledjima, toliko je smrdela. Istina je da se u ovom periodu garderoba nije prala često, ali se o donjem vešu vodilo računa. Inače, što se donjeg veša tiče, dok su muškarci nosili duge gaće i neku vrstu potkošulje,  naša junakinja je bogami, iako je bila monahinja, nosila i grudnjak i gaćice, koje je menjala bar jednom mesečno, a po potrebi, za praznike i veliku liturgiju i češće. Obzirom na njenu poziciju, ponekad je sebi dopuštala i ekstravaganciju u vidu popuno strukiranih haljina sa milion srebrnih dugmića, sa rukavima tako dugačkim da si u njih mogao da smotaš i jatagan i svitak pride. A našlo bi se mesta i za neki kondir opervažen suvim zlatom.  Te haljine su visoko podizale njene sise, koje bi štrčale kao i vrhovi njenih cipela koje su se završavale škorpionovim repom, ili ovnovskom rogovima na štikli, u zavisnosti od sezone.

Bila je vidovita, iako je bila zrikava. Nisi to mogao da primetiš tako lako. Bila je to neka unutrašnja zrikavost od koje joj ni jedna slika nije bila jednostruka, pa je sve u što bi gledala videla duplo, a kad bi se zapiljila, govorili su, urokljivim očima, bilo je i gore. Bio je to jebeni kaledioskop, a ne slika. Posle je našla neko sokoćalo, pa je zurila kroz njega, što je doprinosilo tome da je još više olajavaju. Oko bi joj bilo ogromno, a pošto je staklence držala dugim tankim prstima i pridžavala šiljatim noktom ofarbanim u zeleno, od bilja kojim je bojila nokte…

Nije joj bilo lako. Od hladnoće je često sakupljala svoje skute i rukave, štiteći se od zlih slutnji samurovinom i zecom. Usne su joj uvek bile pomalo ljubičaste, a žar ptica koju je nosila kao broš je izgledala kao živa, dok je podrhtavala. Videla je propast carstva, kao što je nekad videla propast svoga nikad prežaljenog muža. Zato bi rano ujutru, kada bi noću isplakala oči, kristale  i bisere vezla u svoj tekst za koji se spremala da ga završi, onda kada je trebao da bude gotov. Nikako pre ili kasnije.

U Srbiju je osim mošti svete Petke, modnih trendova i političkih odluka, donela i pelotu, za kojom je dvor poludeo, kao i običan narod, kome su, da ne bi gubili vreme, zabranili da je igra, pa je ona to, kao i svaka prosta svetina, radila krišom. Pelota se igra tako što se lopta udara golim dlanom, bez ikakve vrste zaštite, tako da nije retko da ruka otekne od udaraca. Lopte koje se koriste imaju između 100 i 105 grama, i prava su remek-dela zanata: sastoje se od jezgra od kaučuka, prekrivenog koncem od vune kojeg opet prekriva koža.. Igra se na kratkom terenu ili jedan na jedan ili u parovima. Koliko je radosti ona dvoru donela! Svi putnici namernici koji bi došli sa svih strana sveta, krstaši, pogotovo, išli su sa njom da se vide i sa njom izrazgovaraju. Kažu da se je jednom prilikom u Dubrovniku, srela i sa grupom Vikinga, koji su joj doneli nešto kukuruza, pa su polako, sa žira, hleb počeli da spremaju i na drugi način.

Bilo je još 300 udovica u susednom manastiru, osim nje. Srbija je bila pusta, šumovita i tajnovita. Svi su se krstili i levom i desnom rukom, kada su njoj dali u amanet da vodi i prepisivačku školu. Ona nije koristila pero za pisanje. Njene tekstove boje skerleta i purpura je vezla zlatom. Koristila je istina, dugačak štap u školi. Zato se verovatno i ne zna kako je umrla.

https://www.mikroknjiga.rs/store/prikaz.php?ref=ZANDA5&info=indentifikacija