Koncept rekonstrukcije identiteta i uloge nepouzdanog pripovedača kroz apsolutno autobiografsku prizmu, bio bi možda prvi kvalifikativ pesničke zbirke prvenca Aleksandra Vojinovića, Distrofija bluz.

Pre nekoliko godina, bila sam, sretnim sticajem okolnosti u jednoj virtuelnoj mašini gde je simulirana pozicija slepog čoveka i načina na koji on doživljava stvarnost. Virtuelni, a imaginarni prostor, bio je baš sasvim mali i sveden na kuću, kišu i baštu. Posle pola sata sam pala na zemlju, zaista, saplela sam se, slepa u virtuelnom, pavši u stvarnom svetu, zagrcnuta u beskrajnoj vrtoglavici nemogućnosti.

Zagrcnuta pred užasom nemogućnosti sam se našla i čitajući ovu zbirku.

Pesnik je tako dobro uradio vivisekciju svog života, stvarnosti i bolesti koja ga prati od sedme godine života, da čitanje zbirke obara sa nogu.

Ovde bolest nije metafora, kako je svojevremeno svoju zbirku eseja nazvala Suzan Zontag. Bolest je stvarnost lirskog subjekta, kroz koga progovara sam pesnik Aleksandar Vojinović.

Preuzimam iz biografije:..Pesnik i bloger, rođen u Nišu, 1986. godine. U sedmoj godini života, ustanovljena mu je mišićna distrofija. U poeziju se zaljubljuje relativno kasno i krajem 2007. piše prvu ozbiljniju pesmu. 2014. otvara blog Lovac na sunce… Kao osoba sa invaliditetom, učestvuje u borbi za pravo na normalan život i protiv predrasuda.

Aleksandra sam i upoznala kao svog druga po peru, blogerskog. Postoji film Lovac na sunce (Sunchaser, 1996) u kome onkološki bolesnik kreće u Navaho lečilište. Navaho za Aleksandra, naslutila sam već pri prvom čitanju njegove poezije, a da nisam ni znala tačno dijagnozu, bila je minuciozna studija sveta i rokenrol kao retro san o sreći. Muzika. Strah od smrti. Smrt kao oslobođenje i razrešenje.

Aleksandar posmatra svet, ne učestvuje u njemu. Boje su jasne, pokreti strasni, senke crne na jarkom suncu.

Krv je bleda, snovi u snovima kao lavirint iz koga se ne izlazi. Jer život je nekad strašniji od najstrašnijeg sna.

Patetika i gorčina ne oduzimaju kvaltet negovanoj rečenici i poetskoj slici, naprotiv, čine tu sliku punijom i zagrcnutijom.

Sve, samo ne ovo

Nedostaje mi poezija

Ta divna životinja

A ne znam kako da pronađem

I pripitomim novu.

Ne umem više

Da uparim nebo i reku

Proleće i povetarac

Ne umem da obgrlim prirodu

Ne umem da obgrlim ljude

Potrebna mi je pomoć

U meni samo bolest cveta.

O, kako bih nešto

O, kako bih bilo šta

Sve

Samo ne ovo.

Mislio sam

O nekoj vrsti plavog neba

Mislio sam

O nekoj vrsti zlatnog sunca

Velikoj i srećnoj kući

Usred nezamenjivog zelenila.

mislio sam

Mislio o svemu.

Vojinović dakle ne traga samo za izlečenjem, a put u umetničku stvarnost je jedan vid izlečenja i besmrtnosti, nego i za najboljom slikom u predstavljanju sveta koji vidi. To je taj koncept rekonstrukcije identiteta koji Vojinovića čini zrelim pesnikom u svoj punoći te reči i tvrdnje.

Knjiga je izašla u skromnom tiražu od 100 primeraka, izdavač je Presing iz Mladenovca, edicija Pod presom, a ja mu želim bar tri ponovljena izdanja.

Reč recenzenta Siniše Stojanoviča Sinistera: Aleksandar Vojinović nije crni pesnik, on je svetao, njegova knjiga je teška, ali ujedno i laka za čitanje, ona je bolna ail i isceljujuća. Ona je i lek za današnje opšte tupilo i otuđenost, ona je pogled u čoveka, a ne kroz njega. Ona nas upućuje, kao jedan bluz a bluz je uvek direktan i jednostavan, bolan, na nas same i našu usamljenost koja nam je svima zajednička, zato i svima pevljiva. Distrofija bluz je jedan dobar album, dupli ili četvorostruki album hitova, koje nisu snimili Kobejn, Morison i mnogi drugi, samo zato što nisu bili Aleksandar Vojinović.

Konkursi regiona