Veče je bilo oblačno i mekano, puno vlažnog lišća. Pravo oktobarsko. Mirisali su osmuđeni zreli plodovi kestena i borove iglice. Ulica je bila kao one nekad: sa kućama koje su imale ajnforte i bile na lakat. Bilo je već dosta kasno, pa smo se veliki crni pas i ja kretali oprezno kroz senoviti prostor. Kroz mrak su se među drvetima, mogle naslutiti maskirane senke koje su brzo promicale Nije to bila obična noć. Odjednom se kroz oblak probio potpuno neverovatan, sasvim okrugao, pun mesec. Svetlo je bilo toliko intenzivno da je pravilo po oblacima jarki narandžasti prsten. Lecnula sam se. Pas me je šeretski pogledao: „Ne brini, neću skočiti na krov, uspraviti se na zadnje noge i početi da zavijam.“ Sa ljubavlju me je liznuo po ruci i dodao pametno i razložno:“Vukodlaci ne postoje“. Robota je tandrkala za nama, spotičući se po ciglicama na stazi:“Zato možda ja odlučim da pokorim svet. Vreme je“.
🌝🍁🐾🤖🎃🌌🍃
Kasnije, pas i ja smo se grljakali sa tri divne, bele, treperave breze, koje su takođe izašle u šetnju. Razvedrilo se, dok je veliki mesec naslućivao krasan početak novembra, pun svetla.
Оставите одговор