AleksandraNM

Pogledala sam kroz prozor. Kisa je opet padala. Slusala sam ga, pokusavajuci da odgonetnem koja je moja bedna uloga u ovoj pozorisnoj predstavi u „kojoj se glave i carstva gube“. Mislila sam kako mi je kisa sada saveznik. Spira osecaj gorcine.
Dok je iz uvazenog Mehmedpasica sipala bujica, narcisoidna i opasna, mislila sam i o sebi. Kako ne mogu vecno ostati u Novom Pazaru. I kako se, kad tad, moram vratiti svojoj kuci. I kako, odjednom mi je bilo kristalno jasno, i dalje volim svoga muza. I kako moramo naci zajednicki put kroz ovu maglustinu od naseg zivota. I kako, dok smo isli iz restorana do sobe, u tih nekoliko zajednickih koraka , sam imala jasan osecaj zajednistva…Kao kad nekog izgubljenog pronadjes. I kako ova prica mora imati srecan kraj.
Jer se samo price sa srecnim krajem citaju. Mehmedspasic je i dalje govorio. Verovatno ga je moje cutanje provociralo. Verovatno sam…