Subotica i Palić

Prvi susret sa Suboticom, bio je ranih devedesetih. Radila sam u Televiziji Novi Sad, pratila kulturu u informativi i išla u tamošnje pozorište da intervjuišem reditelja Ljubišu Ristića. Razgovor se vrteo oko srpsko mađarskih relacija, u odnosu na njegov već tada kultni KPGT. Odlazak je bio hitan, intervju munjevit. Ljubiša je bio mršav, gladan (uspeha), mlad i već tada opasno brkat. Više od Subotice se sećam njega, kako priča da mu glumci uveče glume, a preko dana idu na buvljak gde švercuju robu kupljenu u Mađarskoj, jer je u blizini Subotice granični prelaz…Posle godinu, dve, na somborskom pozorišnom maratonu sam gledala njegovu verziju Šekspirovog Timon Atinjanina. Publika je sedela na sceni za tezgama na buvljaku, a cela tragedija se odvijala na nekom izmaštanom trgu naše tada ratne, tragedije. U vreme inflacije, koja se tek završila.

Sledeći susret sa Suboticom je bio pravi pozdrav gradu. Išli smo opet pozorišta radi, ali ovoga puta da snimamo otvaranje Međunarodnog festivala pozorišta za decu. Izašla sam iz službenog auta, sećam se, okrenula se od kola i ostala bez daha. Ispred mene je bio mali kamion sa lutkarskim marionetama koje su izgledale kao da stižu direktno iz renesanse, stigao kotrljajući se kroz celu Evropu iz Španije, a iza njega…Okupana suncem, Rajhlova palata, mađarska secesija sa početka dvadesetog veka. Među raskošnim zelenilom, dekoracije jarke boje, floralni motivi baštenskog cveća i srca….Žolnaj keramika i murano staklo iz Italije. Kasnije sam saznala, posetivši je, da je u njoj galerija savremene likovne umetnosti. Ove 2022. godine, biće dvadeset deveta godišnjica festivala, a ja sam snimala prvi..Pa računajte sami, koje godine je to bilo.

Taj susret sa bilom ovog otmenog grada me je kupio za uvek.

Devedesete su za mene, kada je reč o odlasku u Suboticu, bile čista poezija. Snimala sam više godina Palić filmski festival i lutkare (već pomenuti dečiji festival), isključivo.

Dok je Srbija slušala kanonadu topova, turbo folk i dens, u mojoj Subotici devedesetih, bilo je puno džeza, filmskih premijera i filmske muzike, dečijeg smeha i lutaka, čuvenih glumaca, salaša, obavezno jedne posete farmi nojeva, vina, tamburaša i Zvonka Bogdana, žurbe u subotičko dopisništvo da bi se poslao prvi snimak za jutarnji program…Spavala sam uvek u pansionu sa pogledom na jezero, puna sunca i smeha. Očarana gradom i poslom koji radim, uvek u begu od svega ružnog što se tih godina dešavalo kao veliki ratni požar na prostorima bivše Jugoslavije.

Onda sam otišla na drugu stranu u životu i Suboticu nisam obilazila do prošlog leta, kada me je put naneo na jedno književno veče Kluba ljubitelja knjige Majdan, čiji sam član. Taj dan sam imala nešto mnogo obaveza, bila sam jako gladna, išla sam iz Zemuna gde živim za Suboticu autobusom, sve je bilo zatvoreno zbog Korone (stalno nesreća kad idem u Suboticu!), pa sam pre književne večeri, a bilo je jako toplo, izletela do susedne poslastičarnice da se osvežim jednim sladoledom. Naručila sam ukus krempite i maka i ostala bez daha, skoro jednako kao kad sam videla Rajhlovu palatu. Bio je to najbolji sladoled na svetu, iako sam mislila da je posle Italije, jednog sunčanog dana posle ogromnog pljuska na Lido di Gardi, svaki sladoled u Srbiji ništa. Uzgred, sladoled sam macnula u poslastičarnici koja sledeće godine puni tačno vek postojanja. Čini mi se da je to najstariji Pelivan za koga ja znam.

Kasnije, nisam odolela da mog sasvim odraslog sina ne odvučem u Suboticu, da i on proba taj neverovatni sladoled koji je onaj veličanstveni ukus korica krempite koje hrskaju, a fil se topi u ustima…Uzgred, ukus maka je “al se nekad dobro jelo baš”. 

Poneli smo kajak, poveli našeg psa, uplatili Vinski maraton. Ne možeš baš dvadesettrogodišnjaka odvući tek tako na sladoled.

Vinski maraton je bio poseban bonus. On se na Paliću dešava nekoliko godina unazad. Dobijete vinsku čašu i broj i trčite pored palićkih vinograda. Uz put vam iznose specijalitete Vojvodine i najčuvenija vina tamošnjih vinarija. Vinogradi, plava voda jezera, divni Palićki park, sjajni sirevi i vina i trčanje (naše iz čistog zadovoljstva, neki od 500 takmičara su se mnogo više potrudili) bili su deo prvog dana. Pansion je, kao i događaj, bio pet friendly, na veliku sreću našeg velikog crnog psa, koga nemamo često priliku da vodimo sa sobom u takvu gužvu. Beograd nije baš gostoljubiv prema pitovima, što je rasa našeg psa.

Sledećeg dana, sin je vozio kajak, ja uživala sa psom. Ručali smo na salašu koji u bašti ima jezero sa lokvanjima. Reč je o etno parku koji ima i vinariju, malu ergelu, muzej. Nalazi se dva ipo kilometra od jezera i spektakularan je.

Jela sam ćuretinu sa breskvama i pila njihovo belo vino. Popodne smo otišli u Suboticu, na sladoled.

Sin i dalje čašu sa maratona drži u autu i nosi sa sobom gde god krene.

Iz nje pije i vodu i vino.

Dobro došli u Suboticu, grad bogatog nasleđa, evropskog šarma, raskošnih ukusa, boja i mirisa.

Gradovi, himere

Ima gradova koje nosite u sebi kao specifično stanje sopstvenog duha. Takav je za mene bio Dubrovnik, oduvek. Bila sam sasvim mala devojčica, kada sam putujući sa roditeljima, klečeći na kolenima zadnjeg sedišta naše Škode, očarana sa magistrale, gledala dole u beskraj Jadrana sa Dubrovnikom na dlanu obale, kao ogromnom moćnom sedefastom školjkom, viknula na sav glas: „Kad odrastem samo ću ovde da letujem! Samo ovde!“

I zaista, posle detinjstva i letovanja u Boki Kotorskoj, koja me je uvek zamarala pogledom koji se ne odmara na silnim planinama Lovćenom i Orjenom, te plašila Kotorom, koga sam uvek videla kao grad u kome zmijski car stoluje, užasnuta starim zidinama koje su se pele u vis, stalno u vis preko strmih litica brda San Đovani, okrenula sam se moćnoj Dubrovačkoj republici. Nisam znala šta mi je pre gledati…Raskošno i pitomo Konavlje i otmeni Cavtat, ili sam stari grad sa svim svojim blistavim kamenim ulicama i stepenicama. Toliko sam bila vezana za Dubrovnik, da sam ga, Sremica iz ravnice, preko zime sanjala… Ako je on bio blistav i lep u mom snu, imala bih dobru godinu. Jedne godine sam ga sanjala tako, da kao da ne znam da izađem iz njegovih ulica…Bio je to nagoveštaj raskida srpsko-hrvatskih kulturnih, a kasije i diplomatskih veza. Taj san je bio veći od mene, male studentkinje književnosti. Jednom prilikom, radila sam magistarski o Milošu Crnjanskom i bila gost u kući dr Draška Ređepa, koji me je kao svoju Rumljanku, rado primao. Sedela sam na istom kanabetu na koji bi posadio i Crnjanskog, Miku Antića, Konjovića, Kiša. Trebali su mi neki podaci baš o Crnjanskom. Žalila sam mu se, sa tog istog kanabeta, kako posle Dubrovnika nemam gde da idem i da sanjam budna, a on mi je rekao da krenem u Veneciju. „U Veneciji su svi svesni smrti,“ dodao je. „Tonu kao Titanik“, dodao je žovijalno.

Njegova supruga Jelka i on su u Veneciju išli svakog ranog proleća, za vreme karnevala. Pre ovog razgovora, bila sam u Veneciji samo jednom, sa visokom temperaturom od skoro 39 stepeni, što sam tumačila čuvenim Stendalovim sindromom . Vraćali smo se iz Firence, gde sam prvi put bila u galeriji Ufici. Stendalov sindrom, estetski šok, hiperkulturemija, Firentinski sindrom je „bolest“koji se najčešće javlja kod turista koji su izloženi vizuelnom posmatranju velikog broja različitih umetničkih remek dela slikarstva, vajarstva, arhitekture, na jednom mestu. Tako, bez pravog prvog utiska o gradu, počela sam da odlazim, po savetu srpskog erudite dr Ređepa, u Veneciju. Da lutam njegovim ulicama i hranim se lepotom.

Posebno volim likovno bijenale . A zimi kad zatvorim oči, vidim jedan osunčani potez Velikog kanala koji viri kroz prozor galerije Gugenhajm u Veneciji. Prvi put, dela savremenih umetnika kao što su Polok i Mark Rotko su izložena u Evropi. Ovo je dugo bio najkompletniji paviljon moderne umetnosti ikada predstavljen u Italiji. Godine 1948 Pegi je kupila zgradu Venier dei Leoni, gde je napravila svoje “sklonište” u kom je ostala do godine svoje smrti, 1979. Projekat za zgradu je urađen 1949. godine i tada je ostao nedovršen. Upravo je ta nedovršenost činila da zgrada odskače od svih susednih duž velikog venecijanskog kanala. Ta različitost između moderne umetnosti i jedne od deset atrakcija sveta, kada je o gradovima reč, prelepe Venecije, posađene na borove Laze Kostića, čine Veneciju čudesnom. Vidi se kroz taj prozor i deo crkve Santa Maria della Salute. Poslednji put kada smo pre lokdauna bili u Veneciji, jeli smo u Hard Rock Cafeu. Ispred kafea su uvek parkirane gondole. Živela dekadencija! Viva la renaissance!

Drugi grad koji sam sama pronašla, u potrazi za dubrovačkom zamenom , u gladi za belim blještavilom kamena, otmenošću lukova i tišinom malih renesansnih trgova usnulih u vreme vrelih letnjih podneva, bio je Krf. O njemu sam napisala i priču. https://aleksandranm.com/2019/08/24/tamo-daleko-secanje-na-sve-nase-pretke/

Krf sam pronašla čitajući Lorensa Darela, ne turističke bedekere. Prvi put, a biciklistički aktivista sam, u susretu sa njim, na jednom od brojnih malih trgova, naletela sam na bajs sa zlatnim žbicama i lancem i sedištem od mahagonija, nemarno nezaključan pred jednim kafeom.

Kada je moj sin bio manji, radoznalo me je pitao zašto na Krfu ne pričam sa domaćinima, na nekom velikom svetskom jeziku, a ne na srpskom.

Na Vidu, shvatio je.