Ono što je moja najbolja osobina je, da u ovim sasvim zrelim godinama, uspevam nešto, što priznaćete, nije ni malo lako; uspevam da svoje mane pretvorim u vrline. Stariji ljudi rađe hrane svoje mane i na kraju one postaju jedino što imaju. Osobina koja mi je u mladosti donosila mnogo tuge i poneki neuspeh, da oklevam u reakciji, ili da se kolebam, iz prostog razloga što sam u glavi imao hiljadu mogućnosti razvoja i rešenja jednog događaja, ma kako nebitan i ušljiv bio, a kad si mlad svi traže od tebe da budeš brz, sаmouveren i žestok, činila me neoprostivim slabićem, posebno u očima žena…U zrelom dobu mi je donela spas u nekim sasvim užasnim situacijama. Iscrpljen mladalačkim oklevanjima, odlučivao  sam i to je bila jedina odluka, da presečem Gordijev čvor, tako što bi groznicu kalkulisanja i muku predomišljanja zaustavio time da ne učinim ništa, ili da sasvim odustanem.

U suštini, da nije bilo mog sina, koji je brzinu odlučivanja i izvesnu hrabrost nasledio od svoje sirote majke, genetika je čudo, nikada se ne bih odlučio na tu seobu.

Ostao bih učauren na istom mestu na kome smo živeli od njene smrti, ma kako život tamo, bio potpuno nepodnošljiv i sasvim nemoguć.

Tamo bih i umro, izvesno.

Ipak, radost i breme roditeljstva me je pokrenulo i tako smo stigli u Tvrđavu, u njen povlašćeni, srednji deo. Što je bio apsurd, ustrojstvo sveta je uvek bilo  piramidalno.

Ova tvrđava je imala oblik peščanog sata u kojoj su u gornjim slojevima punim kiseonika i bilja, živeli istinski povlašćeni bogati beli ljudi, a u donjem delu…kao u velikom loncu, obična svetina koja je na jedan pucanj bičem, postajala organizovana precizna ledena vojska poslušnika.

To malo usko grlo života odabranih tehničara i onih koji su održavali oba sistema u životu, bilo je  vrlo upitno.

Sa jedne strane, niste imali dovoljno kredita da se popnete gore, sa druge strane.. ako pogrešite, uvek ste sa lakoćom mogli pasti u donji deo tvrđave u kome život zaista nije bio lak.

Tajna uspeha moga sina je bila u tome što je bio najbolji inženjer stvarnosti. Oni gore su ga koristili da onima dole emituje iluziju života, bar par sati dnevno, kada nisu ratovali, ili čuvali red od sveta ispod zemlje.

Duboko u korenima tvrđave, živeli su najbedniji.

Oni nisu dobijali nikakvu iluziju života, pa su najčešće pribegavali teškim sintetičkim drogama od kojih se brzo umiralo i još brže zaboravljalo.

Oni gore su držali te dole, jer je pored sveg dolce vita života, morala da postoji ravnoteža. Besmisleni jing jang je i dalje funkcionisao u svom apsurdu svoje filozofije. Prožimanje dobra i zla. ma

Ovde se nikako nije moglo precizirati šta je jedno, a šta drugo .

Jedini istinski luksuz koji su oni u najužem delu tvrđave istinski imali, je bio da budu sa svojim bližnjim, pa je tako moj sin, sa svojom ženom i ćerkom, sa svojim psom, poveo i mene, svog dokonog i nepotrebnog oca, kog je, kao jedinog roditelja, zaista voleo.

Ako ništa drugo, uvek sam mogao da, sa dozvolama i privilegijama koje smo kao porodica imali, cunjam, šetajući psa i čuvajući devojčicu, dok su joj otac i majka radili na kreiranju i emitovanju iluzija svuda, pa čak i po kampovima izvan tvrđave.

Tamo gde je bilo bezbedno, naravno.

Ipak, jednom sam se spustio sa našim crnim psom u podzemlje, poput Orfeja

Imao sam kapuljaču, pas je bio velik sa moćnim čeljustima i jednom velikom ogrebotinom preko cele njuške. Izgledali smo kao da pripadamo tamo.

Dok smo hodali, nuđeno mi je sve što svet užasa može da ponudi: da gledam ubistvo, da učestvujem u ubistvu, da koristim erotske usluge svih mogućih bića iz senki.

Jedna ekipa mi je čak ponudila da, iako sam star, smejali su se, idem u lov na devojčice sa njima. „Bez starca nema udarca“ Lajali su kao besni psi.

Moj kucov, koji je ožiljak dobio pri jednom zabijanju nosa u neku kantu sa pokidanim metalnim poklopcem, a ne u ljutim bitkama za teritoriju, se pribio uz mene. Bio je to Had u kome on nije bio Kerber.

Pre samog izlaska, platio sam cenu; nisam pomogao jednoj porodici.

Nisam pomogao .

Bilo je strašno mnogo krvi i pokidanih udova, brutalni krvavi pir.

Rekao sam Vam.

Dugo vremena nisam uradio ništa herojsko, časno i lepo.

Uplitanje u ovaj užas, stajalo bi me života. Ne znam više kakva je etička dilema u pitanju. I da li je!?

Iako sam bio dokon, bilo je dosta posla i oko psa i oko devojčice, koja još uvek nije pohađala, jer je bila mala, ni jednu obuku, osim što su je moj sin i snaja tiho učili svim programskim jezicima koje su oni znali, računajući da će je to jednog dana sigurno spasti od sudbine običnih žena, da budu zabava dokonim bogatašima ili plen podzemnog sveta, te čak da budu, što bi bilo sasvim nepodnošljivo i kao misao, prodati na neki od novih svetova Novog  doba.

Nije lako biti svestan činjenice da nisi sam u svemiru.

Moj sin se ljutio na mene što sam tu činjenicu ignorisao, iako sam u kampovima izvan tvrđave često mogao da sretnem strance, a neki su baš voleli male devojčice.

Odatle i toliko vojske u donjem delu tvrđave.

Bar su tako, oni na vlasti, plasirali.

Dvojicu mladića xx (11) i cc (21) u sektoru 12 dok su nosili hranu za vojnike, napao je jedan galaktički putnik i zadao im prostrelne rane;

ŽŽ (18) je na Božić pretukla grupa vanzemaljaca dok se vraćao iz crkve sa liturgije.

Pocepane su i zapalјene vesti koje su bile zaleplјene na obdaništu „Zemlja“u sektoru 4.

Vanzemaljska policija je sa administrativnih prelaza 334 i 992 vraćala vozila sa registracijom Zemlja uz obrazloženje „da nemaju pravo korišćenja svojih vozila pošto su produžili registraciju nakon dozvoljenog vremena decembra prošle godine“, uprkos sporazumu planeta koji je postignut u Tvrđavi, 23.11.2122.

Vanzemaljska policija je na administrativnom prelazu Qwantum držala sanitetsko vozilo sa zemaljskim tablicama u kome se nalazio pacijent PP, koga su nakon intervencije u sektoru Alfa prevozili u njegov dom u Tvrđavi.

Vlasti u Sektoru vanzemaljci zabranile su predsedniku Komisije za nestala lica da u kampusu Teta obiđe grobove svojih roditelјa….

Takve su bile uznemirujuće vesti…

Sporadične pucnjave, provokacije, ukidanje ljudskih prava i ograničavanje kretanja je bila još samo jedna od poslednjih iluzija koje su vrhovni autoriteti plasirali svetini.

Trebalo je da je strah i zebnja kontrolišu. Video sam sve i nisam radio ništa.

A život na Marsu ni ovako nije bio jednostavan.

Reci mi…Da li si srećan u ovom svetu?