Put je predugo trajao, a poceo je da pada i sneg. Vladimir je imao napet izraz lica, veoma usresredjen. Vise nismo slusali ni muziku. Crveni dodge se jedva probijao kroz sve guscu snezinu koja je pretila da postane olujna. Nebo je bilo sivo, sivo, sivo. Perspektiva puta: nigdina. Nije se videlo vise ni jezero. Prebacila sam se na zadnje sediste, ne bi li na rasirenoj mapi uspela da istrazim gde gresi navigacija, jer smo po svemu sudeci zalutali. Mobilni telefoni su bili van dometa. Cak je i u divnom automobilu pocinjalo da biva prohladno. Iza nas, veoma blizu, isla je senka velikog kamiona, prave drumske krstarice, kakava se vidja samo na interkontinentalnim putovanjima. I on je bio metalni, kao i nebo.

Vladimir je bivao sve nervozniji, ponekad pogledavsi u retrovizor zabrinuto.

Pitala sam, imamo li razloga za zabrinutost?

Vladimir je samo lagano, jedva primetno, klimnuo glavom.

Ne bi li odagnala misli od teskobe, otvorila sam sarenu kutiju, ususkanu svilenom hartijom u kojoj je bio moj poklon. Malo krzno.

Osim sertifikata proizvodjaca, na dnu kutije, pronasla sam jos nesto, kao pravi ljubitelj kriptotekstova.

Bio je to neki dokument i par fotografija, zasticenih celofanom.

Uzbudjena, shvatila sam da sam od naseg domacina dobila prvi veoma ozbiljan trag. Bila je to carinska deklaracija, na francuskom, sto me je iznenadilo. Nisam ni stigla da sa Vladimirom podelim otkrice, kada je on naglo skrenuo na prvom izlazu sa highway-a.

Kamion je skrenuo za nama, ubrzavajuci.

Setila sam se Bugarske.

Usta su mi se osusila.

U ruci sam drzala fotografije vukvarskog muzejskog blaga, kada se kamion zabio u nas, odbacivsi nas svom silinom sa puta.

Pomislila sam kako izgleda necu skoro probati moje novo krzno, pre nego sto sam izgubila svest.