Jedan pismeni zadatak, nešto o životu, nešto o umetnosti

Svaki dan u svakom pogledu

Godina je 1998. Dan je toliko lep, sunčan, sa puno cvrkutavih ptica… Cvrkuću i lete po nebu, koje je plavo, toliko plavo, kao najlepši okean na svetu.

Moje ime je Saša. Imam istinske i dobre prijatelje za koje mogu da ginem u svakom trenutku sa osmehom na licu i bez kajanja. Isto bi oni uradili za mene. Moji naj drugari su Mihajlo i Miloš, jako smo različiti. Ja sam problem, ali sam odličan đak, zbog čega me profesori tolerišu. Oni su dobri momci, ali ne i dobri đaci. Želimo bolji život, jer živimo u siromaštvu. Posle mature, odlazimo u Ameriku, zemlju obećanu.

Želimo da uradimo nešto po čemu će nas pamtiti. Već tada znam, kao što je izvesna ljubav moje majke prema meni, kao što je izvestan ptičiji let po nebu, da ću zažaliti zbog odluke koju smo doneli.

Plan je bio da opljačkamo banku obučeni kao policajci i da pobegnemo u Japan, zemlju izlazećeg sunca sa plenom, na drugi kraj sveta. Sve smo isplanirali do tančina.

Taj dan smo ušli u banku, onesposobili čuvare, nastala je opšta panika, začuo se pucanj i vrisak mog prijatelja. Mihajlo je bio pogođen. Pao je u krvi. njegovog ubicu smo upucali istog trenutka, ne znam koji od nas dvojice. Pored  Mihajla smo ostali dok nije izdahnuo. Seli smo u auto, jer je policija već stigla. Plakali smo , ruke su nam bile krvave, vozli smo ludački uz pratnju zvuka sirena. Pucali su na nas, mi smo uzvraćali, u jednom momentu se čuo prasak, izgubio sam dah. I Miloš je bio pogođen. Sa leđa, prostrelnom ranom. Dok se gušio u krvi, rekao je da je sve bila greška, i da se nada da će nam Bog oprostiti, onako kako oprašta on. Pogledao sam ga očajan, on se nasmešio i izdahnuo. U svoj toj agoniji, nekako sam pobegao policiji sa plenom. Sahranio sam prijatelja u šumi i na jedvite jade, otputovao za Japan.

Postao sam drugi čovek..

Nakon deset dugih godina, jedan dan sam krenuo da operem veš u perionicu. Dan je bio isti onakav, sunčan. U perionici nije bilo nikoga, i odjednom je sve utihnulo… Znao sam da sam konačno uhvaćen. Izašao sam sa opranim vešom i podignutim rukama u vis. Ispred je bila japanska policija, zajedno sa nekom stranom. Spustili su me na kolena, a dok su mi stavljali lisice, ja sam pogledao u vedro nebo, duboko udahnuo vazduh i nasmešio se.

Aleksa Radoičić III3 STŠ

…Pre neko veče u Bitef teatru sam gledala gostovanje Mestnog gledališča ljubljanskog, sa predstavom Parče plastike, najnoviji komad uglednog i mladog nemačkog autora Marijusa fon Mejenburga (Marius von Mayenburg). U jednom prilično minimalističkom okruženju sa glumom na ivici farse (ali samo na ivici), Parče plastike priča, između ostalog, o poziciji savremenog umetnika u svetu, koji gde god da je, prestaje njegovo lično, intimno i počinje javni diskurs. Kakav god umetnički prosede da je, pa bio on, bar u komadu je tako, na ivici običnog đubrišta, ako ga i u otpadu  ima.

Stalno razmišljam o poziciji ovakvog pisanja, kakvo je ovo, javno i direktno, mnogusmereno, stalno u kontaktima, internet pisanje.

Ima li odgovornosti kad tako pišemo?

Ima li ovako sročena javna reč, ikakvu težinu?

Da li iko sme sebi da dopusti da piše o bilo čemu što ne poznaje, ili je sve dopušteno?

Gde je pozicija blog umetnika i postoji li?

Da li Ti blogeru, smeš da kažeš kad napišeš nešto o čemu ništa ne znaš ili znaš veoma malo…“To je moje mišljenje, ili ja to tako osećam.“ Posebno kada daješ netačne podatke ili nisi dovoljno pismen?

Nekada davno Žil Vern je pisao o stvarima o kojima nije ništa znao. Nije bio ni pod zemljom i dvadeset hiljada milja pod morem. Samo je puno putovao, imao nervnih problema i čitao ogroman broj naučnih radova o prostorima i naučnim dostignućima koja bi u romanima pominjao. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam. Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani. Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike“ (Viki)

I kakve Žil Vern i Mejenburg imaju veze sa pričom mog Alekse?

Reći ću Vam: možda je Aleksa imao i bolju priču koju sam ovde objavila (tražite je sami), ono što je u ovoj priči apsolutno autentično je strasni osećaj za život u suncu i osmehu, koji Aleksa umalo nije izgubio ove zime, devet puta uboden mučki, sa leđa, šrafcigerom, jedne hladne zemunske noći. Posle čega mu je život visio o koncu, kao i mogućnost da neće prohodati.

E taj osećaj za radost života imam i ja, dragi naš čitaoče. Taj osećaj da si iskren u svemu što radiš, jer se ne štediš i sve primaš i činiš punog srca i sa znanjem. Ništa fake.

( Istina u ovom tekstu je ispričana sa Aleksinom dozvolom, kome je sada dobro)

Uz Dan poezije