Inspektor Petronijević je skoro trčeći, potpuno gubeći na dostojanstvu, nevoljno, grabio ka sobi u kojoj je bio Gete u KBC Bežanijska kosa. U sobi je bio načelnik odeljenja, potpuno crvenog lica, sa nabreklom žilom na vratu.

„Od vikanja“, pomislio je Petronijević koristeći deduktivnu metodu. Tek se sad setio da pred vratima nije bilo onog klipana od čuvara kome je rekao da ni slučajno ne mrda odatle. „Prebaciću ga u saobraćajce“ pomislio je osvetoljubivo. I onako mu je bilo dosta tog mladog dripca  koji je svaki dan imao nove fotke na Instagramu sa nekim mladim i veselim ženama: „Kao da je model, a ne policajac“, dodao je u sebi zlobno.

Osim Načelnika, koga je upoznao isti dan kada su doneli žrtvu u sobu, u sobi nije bilo nikoga. Tačnije bilo je, ali ne onoga ko nam je trebao za priču. Krevet je bio prazan, a lepo se videlo nekoliko ćebadi umotanih u zavoje koji su glumili bolesnika.  U ćošku je, kršeći ruke, stajala sredovečna mirišljava bucka, sva umazana od suza. „Medicinska sestra“ nastavio je dedukciju, sada već sasvim blesavo, Petronijević. Osećao je polako da ludi od ovog pričanja sa samim sobom.

Sestra se branila:“Kako sam mogla da znam! Bila sam na odmoru, dobila prvo unuče, došla prvi dan na posao, nikog nisam ništa pitala, srećna sam bila, profesore, srećna, posle dugo vremena, uđem u sobu i tu sedi taj lepi mladi čovek u pidžami, a krevet pun. Otkud sam ja znala da je to žrtva, tačnije počinilac, rekli su da je neki starkelja, ubica, brže bolje sam ga izvela napolje. Nisam razmišljala da sam ja otključala vrata, policajac nije bio ispred, momka sam brzo ispratila, čula sam za leševe, ko nije…Aaaaaa. Nisam ja krivaaaa“. Plakala je sestra sve glasnije, da je Petronijeviću bilo žao:“Doktore, molim Vas ostavite je, taj je slučaj i ovako komplikovan, a osumnjičeni nam je pobegao, ne zbog vašeg nemara, nego mog oficira…Uostalom gde je on?“

„U kafeteriji,“šmrcnula je sestra. „Ja sam ga poslala. Zna da je kriv. Inspektore samo što je otišao do toaleta…“nastavila je pravdajući pomoćnika.

„Uvek se sviđao ženama, taj sretnik“, pomislio je Petronijević, sada već zavidljivo.

„Šta je ostalo od pacijenta?“ Nestrpljivo je prekinuo sestru.

Bucka je pogledala u načelnika, dok je ovaj iz džepa uniforme vadio jednu kovertu:“Pismo naslovljeno na Vas“, rekao je profesor sada već mirno.

„Jadi mladog Vertera, šta koji q…“pomislio je cepajući kovertu, nestrpljivo, što uopšte nije ličilo na njega, bar ne u profesionalnom životu, naš inspektor.

prvi deo

drugi deo

kraj