Petronijević je radoznalo stajao pred slikom Pijani brod u Muzeju savremene umetnosti na Ušću. Video ju je sasvim drugim očima, sada. Dok ga Vesna nije ostavila, ponekad je sa njom obilazio galerije u unutrašnjosti. Barili, pa ručak, Kovačica i večera, Šid sa Savom i Ilijom Bosiljem, subotički salon i poneki salaš… Bilo je to duhovno uskrsnuće posle grozne svakodnevice koju je vodio, okružen spletakama, intrigama i kriminalom. To je svakako bilo bolje od psihologa koga je nekada davno posećivao, kada je tek ušao u policiju.

Već je bilo veče, dan pre toga je bio krasan, novembarski, a napolju je, odjednom, brisala ledena dunavska košava donoseći miris snega. Posle ovog otkrića u koje nije istinski ni verovao, bez obzira na sva naučna tvrđenja o starosti osumnjičenog (bila je to njegova rabota, pismo je bilo sasvim jasno) i samo pismo, koje je stiskao u džepu zimske jakne koju je srećom obukao..slika o srpskoj umetnosti nikada više neće biti ista.

Osećao je strašnu glavobolju. Umetnost je bila jedini, zaista jedini bastion u koji je verovao.

U boga nije odavno. Mada je po svemu sudeći, možda i trebao. Naježio se sa nelagodom, kao da mu neko stoji iza leđa.

Nije hteo da priziva.

Seo je na jednu praznu stolicu u Muzeju i izvadio pismo, da ga pročita još jednom:

„Poštovani inspektore!

Nadam se da mi ne zamerate na izvesnoj bliskosti koju osećam prema Vama od kada smo, onih par puta dok sam ležao u bolnici, razgovarali o umetnosti. Odavno nisam sreo čoveka u Srbiji koji je sa više žara verovao u lepotu. Ustvari, jesam, ali bilo je to davno, u Parizu….

Da krenem od početka, Inspektore, nekako osećam da Vam dugujem. I onako me više nećete videti, ako čitate ovo pismo.

Napuštam Srbiju. Toliko mi se smučila da se u ovom veku više neću vraćati.

Nema šanse da me nađete. Nemojte ni pokušavati.

Pitali ste me, ko sam ja ustvari?

Ne sećam se. Toliko sam dugo živeo da sam zaboravio.

U Srbiju sam došao za Savom Šumanovićem. Kada sam u Parizu video Pijani brod i njega tako treperavog, željnog  da se svima svidi. Osetljivog do ludila, nervoznog, dešperatnog. Trebala mi je ta strast. Izgubio sam je. Želja za večnošću. Imao sam je. Prvi put sam tada i ubio, neću da Vam kažem koga. Zauzeo sam njegovo mesto. Srpski sam već znao. Sava me je oduvao tom razbludnom slikom koja ni malo nije ličila na onog malog pedera Remboa sa kojim sam na Javi švercovao i gledao ga kako jede urođeničke žene i dečake. 

Da, inspektore. Bio sam tamo gde genije stanuje, ali više nisam imao svoj, pa sam uzimao tuđe. Uvek sam bio osetljiv na Vas  Srbe. Na razmeđi dve kulture kojoj ni jednoj niste pripadali. Hteo sam da Vam dam autentičnost. Ulazio sam u tuđu umetnost onako kako sma dok sam bio zaista mlad, ulazio u svoju…

Čovek se  inspektore ne ceni po tome šta ima, nego po tome šta mu je u srcu.

A meni je u srcu bilo samo pisanje.

Vatra koju nisam mogao da ugasim. Vas sam Srbe sreo prvi put…To znate. Vuk i Hasanaginica. Gledao sam tu moju tadašnju ženu kako polako umire pored mene a ja sam stalno bio mlad i ništa je nije moglo spasti. Vuk mi je bio gnjavator, sav nervozan i gladan stalno. Kada je pisao Grimu bio je u Srbiji skoro tri godine delom kao član (i direktor) Zakonodavne komisije, delom kao član i predsednik Suda, Nahije i varoši beogradske, pa mu to nije bilo dovoljno. Vadio se na bolest, a hteo je više novca i bolju poziciju. Nikada nisam voleo takve ljude… Ali pesma… ona je na mene ostavila utisak ne samo svojom čednošću, ne samo pradubinama folklornim već sticajem samih životnih prilika, koje su mi bile od najpretežnije važnosti. Mladićki doživljaj moj, a odavno nisam bio mlad, učinio me je do krajnosti prijemčivim za „Hasanaginicu“, a u daljem toku života za srpsku narodnu poeziju uopšte i za pojam svetske književnosti. Ali ja sam taj dug odužio i to u većoj meri, no što to ikoji stručnjaći i hladni istoričari književnosti mogu i da zamisle. Uzdigao sam srpsku narodnu poeziju do apoteoze u svetu, zainteresovao Kopitara i Grima, dao krila i okrilje Vuku i moralno ga zaštitio od njegovih „učenih“ protivnika a neposredno i preko Vuka nadahnuo sam onog mušičavog Rankea, koji je srpski narod kroz paradnu kapiju uveo u „istoriju sveta“. Nije „baba Smiljana“ bila ta koju sam  branio i odbranio — kao oličenje narodne duše i visoke poezije. Ne. Branio sam i odbranio „Hasanaginicu“, a preko nje i svoju Frederiku, i Grethen, a pre svega, nešto još više: vrhovnu ženstvenost, koja sačinjava svu draž i svu sreću našeg ovozemljaskog opstanka.

Tada sam poslednji put voleo neku ženu…

Posle mi je sve dosadilo.

I sakrivanje i menjanje identiteta. 

I seks. I žene. Ljubav. Činjenje dobra. Počeo sam i da zaboravljam prošlost.

Samo pisanje mi nije nikada dojadilo…

Hteo sam sa Savom da Vam dam i modernu umetnost. Onako kako sam sa Hasanaginicom dao Evropu.

Pisaca među vama sad ima i previše. I još pišete kao u devetnaestom veku. Beogradski stil…Pa on je mrtviji od mene već pedeset godina. A ona četvorica književnosti neće nedostajati.

Periferija gura ka centru. A u centru ne možeš dugo stajati, svi gledaju u tebe.

Želim novu periferiju. 

Nema mira… „

Nema mira, ponovio je Petronijević tražeći nastavak teksta, koji je po svemu sudeći izgubio, što uopšte nije ličilo na njega.

To veče, kada je stigao kući sa izgužvanim pismom u džepu, rešio je da ono bude deo njegove lične dokumentacije, a ne nekakvog suludog istražnog postupka. Večerao je, oprao ruke, umutio još jednu nesicu sa velikom kragnom pene i seo za komp.

Počeo je da piše svoj prvi roman.

Ili bar, nekakvu kratku priču.

„Možda Gete i mene ubije“, pomislio je  inspektor Petronijević sa nadom.

treći deo

drugi deo

prvi deo