Čitam danas, sociološka studija, tako su je okarakterisali, uvalili modnim influenserima cipele za dvadeset dolara kao one od više stotina firmirane…

Nedavno sam počela da prevodim jedan tekst o grupi istraživača koji su duže vreme objavljivali besmislene „stručne“ tekstove u najvažnijim specijalizovanim časopisima na „pomodne teme“ u naučnim krugovima.

Prvi deo prevoda (prevela sam tek dva ) sam kao i svaki put kad postujem, objavila i u grupi čitalaca i autora jednog našeg portala, koga, moram priznati, ne čitam redovno.

Javili se članovi grupe, jer sam nepismena. I jer prevodim nešto što nisam razumela. I jer je (to je rekla jedna penzionerka) to najveća glupost koju je ona pročitala. I tako…150 komentara. O mojoj gluposti i slično. I kako kad nešto sa interneta skidaš treba da proveriš izvor. Jer su oni tako, čitajući uvaženi portal naučili. Samo genijalno i beskrajno inteligentno.

Sledeći dan sam bila ironična. Pa smo se posvađali. Izašla sam iz grupe, da me ne bi izbacili.

No, ne žalim se. Lajem.

Letos je neka debela crnka, knjigovođa u stvarnom životu sa 12 tekstova na blogu, mi objasnila da sam niko i ništa u blogerskom svetu i da mogu da obrišem dupe sa mojih deset godina blogovanja, posetom iz devedeset dve zemlje sveta i pet stotina tekstova na istom (par romana, kratke priče, nagrade za pedagoški rad, malo poezije, stotinak eseja, biciklizam). Rekla mi je još da sam Jelena Karleuša. (Jer sam hvalisava kao ona)

Jebi ga, to su socijalne mreže.

Toliko o narcizmu.

Sledeći dan, rasprava se prebacila u drugu grupu.

Četiri žene na mene. Jedna je između ostalog rekla da se mora proveriti moja magistratura, jer sam sigurno rođaka Tome Nikolića (!?) A  druga… jadni moji đaci.

Nenadjebivo i nezaboravno.

Vlasnica portala mi je objasnila da su oni kao grupa svi genijalci koji engleski govore kao maternji i da se ne pačam i ne prevodim gluposti, jer sam glupača.

Nisam im ostala dužna, ne brinite. Samo im nisam rekla da mislim da voditi portal je još odgovornije nego voditi lični blog. Nekako imaš misiju da menjaš stvarnost, pogotovo kad ona nije ni malo ružičasta i kada je često fantastičnija od najfantastičnije priče koju je bilo ko od nas napisao.

Bila sam novinar najteže redakcije devedesetih, informativnog programa RTS. Zaista znam šta znači istražiti izvore za neku priču. Znam šta znači pokušati promeniti stvarnost. Mislim da to radim svakom svojom akcijom i pedagoškom i biciklističkom.

Setila sam se da sam bila jako ljubomorna na recepciju jedne zbirke priča koju je iznedrio isti portal, na promociji, sve beogradske udavače, mlađe i starije ( i ja zlobna do zla boga, jer ih na našim promocijama nema) i par neverovatnih hvalisavaca i kultur tregera( Jelena Karleuša, ja!?). Meni se nije dopala, bleda i anemična, kao uostalom većina literarnih uradaka na istom, ali je imala nešto novo u tehničkoj opremi.

I što rekao jedan čuveni, pre svega dečiji pesnik, ali dobar biznismen, o zbirci, parafraziram…Biće poznata po tome, zato što je bila prva.

Još su u antičko vreme govorili da je demokratija običan shit jer dva idiota mogu da nadglasaju jednog genija.

Dovoljno je samo reći da nešto vredi – a u slučaju Boga – da postoji, i svi će u to poverovati čudovišnom moći navike koju poseduje svaki život.