Sneg

Da li sam Ti ikad pričala o mom detinjstvu?

Nisam?

Pa da, uvek je bolno. Te divne uspomene… Nekako ih čuvam za sebe. I tu vedrinu koju sam imala.

Bakina kuća je bila blizu centra, preko puta osnovne škole u Vrdničkoj ulici koja još nije imala asfalt. Leti je tuda prolazio dečko sa kravama u predvečerje, kojih sam se ja plašila i virila iza velikih drvenih vrata sa ogromnom mesingalnom bravom koju sam morala da pritisnem sa obe ruke. Dugačka kuća, na lakat, ušorena, sa maleckim, iznenađujuće malim ajnfortom, nije bio da mogu karuce sa konjima da uđu, to svakako ne. Prozori visoki starinski, visoki i plafoni, sobe namolovane, veliki bračni kreveti, ogromni, a na ormanima se žute tegle sa kompotom od dunja. Ceo nameštaj je bio secesija zlatna sa jednim ogromnim trokrilnim ogledalom koga sam se ja celo detinjstvo noću užasno plašila, uvek sklona strašnim i tajanstvenim pričama.

Mama i tata su živeli u dvosobnom stanu u centru, stan je bio u prizemlju zgrade koja još uvek postoji pored rumskog hotela, male zgrade bez lifta, sa velikom kaljevom peći koja je kasnije izvađena i u kom sam ja gledala, mislim na stan, epizode Zvezdanih staza nedeljom pre ručka, sama, posle trčeći bojeći se vanzemaljaca, kod moje majke Spasenije na supu sa rinflajšom i pohovano sa krupnim pečenim krompirima na masti, nikad na ulju.

Sneg je bio…tako kao sad. Padao je ne umarajući se, nedeljama i mesecima i uvek je velika radost bila kad se razbolim i ne moram od Spasenije nikud, pa ona može da mi priča izmišljotine svakojake i uveče da slušamo Selo veselo na radiju, a ujutru Dobro jutro deco. Tv sam gledala pet minuta pre dnevnika, crtani i još Vanglom kroz svet, Otpisane, Dimnjačara, Muzikante… Šerifa Meklauda i Zvezdane staze.

Dvorište je bilo okruženo kućom i komšijskim zidom i letnjom kujnom moje Spasenije. U dvorištu koje nije bilo betonirano, nego imalo ciglice između kojih je rasla bokvica i maslačak, bio je i bunar, jedna žalosna vrba, poljski klozet i ulaz u podrum koji je bio tako mračan i strašan da ja kao dete nikada nisam sišla u njega. U dovorištu je osim moje babe, stanovala još baba Mara i deda Kosta (bračni par) i Marina sestra Vida, svako u svom stanu.

I ta letnja kujnica je imala neki kosi pod u kome je carovao ogroman smederevac na kome je baba kuvala. Pošto sam bila jako živahna, svaki dan sam dolazila potpuno mokra iz snega, sa sankanja i držala promrzle noge u rerni velikog smederevca iz koje je baba nedeljom vadila rastezano od višanja i jabuka. Najviše sam volela štrudlu sa makom. Ponekad ćurku na podvarku i one već pomenute velike zlatne krompire na masti…Ili u čakširama.

Hrana je bila tako uspavljuljuća, tako umirujuća, tako redovna i sigurna da i danas kada sam uplašena i zabrinuta mesim. Po babinim starinskim receptima. Kuglof i mačkin jezik. London štangle i krofne u koje se dodaje čašica rakije da ne pokupe mast.

Imali smo nekoliko mačaka. Tada još ne psa, a ja sam leti uvek bila razbijenih kolena od vožnje bicikla ispod štangle, jedne velike muške skalamerije, dok mi nisu kupili narandžastu Poniku sa koje nisam silazila.

Zimi smo čistile sneg, onda kuvale ručak i ja se igrala sa decom iz kraja sa Anđušićem i Jasminom, kad me puste, pa, već sam ti rekla, dođem mokra skroz do gaća i hulahopki sa pocepanim palcem, čitav život, pocepan palac. Ipak, najčešće sam se igrala sama, jedinica u oca i majke, koja je uvek želela ogromno društvo i veliku porodicu, koje nikad nije imala.

Tako je i danas.

A sneg je padao i pokrivao sve neravnine i nemogućnosti, kao perje i paperje na tu veliku sliku ružičastog, sremskog sećanja.