Ležala sam u dnu kaveza, sklupčana, sakrivši glavu obema rukama. Bela je uklizila u kavez sa dva čudovišta koja su slinila ispred nje. Znala sam da ne smem da se mrdnem, jer ukoliko napravim i jedan mikro pokret, biću proždrana brzinom svetlosti. Sline su curile po meni kada su mi prišli. Jedva sam se suzdržavala da ne povratim. Bela je pozvala dvojicu vojnika da me podignu i iznesu iz kaveza. I dalje nisam mrdala.

Vojnici su me izneli. U tom trenutku je ispred kaveza pukao portal, u sred vanzemaljskog broda, i iz heksaedra je izronio Alfa lično, sa još dvojicom zemljana i mojim Crnim. Sve se desilo munjevitom brzinom. Čudovišta je raskomadao Crni, a Bela i vojnici su ubijeni takvom brzinom, da sam jedva videla šta se desilo.

Bila sam okupana u sluzi i nečemu što je ličilo na krv vanzemaljaca, ali živa. Uleteli smo kroz kapiju u dodekaedar.  

Bila sam živa i bila sam spasena.

A zemljani su, bilo je to jasno, savladali putovanje kroz prostor, vreme.

Nisam stigla da se radujem jer sam izgubila svest.