Moj sin kome je otac umro kada je on imao dve godine i osam meseci, govori kao dvadesetjednogodišnjak, sada, da je brak između mene, njegove majke i njegovog oca, bila stvar žudnje dve izgubljene duše, pomalo gubitničke…

    Zato nikad i ne pišem o mome mužu, Andrijinom ocu.

    Jer još uvek boli,

    ljubav je bila još mlada i pomalo slepa,

    jer ne mogu da oprostim pokojniku što me je ostavio da sama podižem našu pticu, a to je teško, preteško, biti samohrani roditelj koji nije umeo da igra fudbal u Srbiji, muškom detetu,

    jer ni sama ne znam gde je istina,

    u rečima moga sina, slatki limun i kiselo grožđe

    jer

    mrtve treba ostaviti da mirno počivaju.

    Ali, sad hoću da ti pričam o bioskopu, koji ima veze sa ovim patetičnim, suznim, razvučenim uvodom, koji ne vodi nigde no u meandre naših napaćenih duša. Moje i moga dečaka, sada mladića.

    Za Dejana Zlatića, koji si me podstakao na ovu romansiranu, skoro filmsku verziju naše mladosti:

    Oblogovan o bioskopu

    Sa mužem sam se upoznala na Tari, tačnije na beogradskoj autobuskoj stanici sa koje smo putovali, sa nekim omanjim društvom, da dočekamo 1997. Novu godinu. Jedno zajedničko sedanje na sanke, jedna izgubljena partija bilijara, sa njegove strane, jedno rano ustajanje u vreme kad sam mislila da sam jedini ranoranilac na svetu, bili su dovoljni, da kao kroz magnovenje ukapiram, da ću sa tim čovekom provesti neki značajan trenutak u životu.

    Odmah sam ostala trudna .

    Povratak u Beograd sa tog ludog zimovanja punog snega i poljubaca je bio otrežnjenje. Moj posao, preseljenje iz malog mesta u Sremu u Zemun, upoznavanje, jer se realno nismo poznavali,,,sve je bio veliki stres za mene.

    Našli smo se između ostalog, u mraku bioskopske sale, kao strasni ljubitelji filmske umetnosti. Devedesetih nije bilo puno bioskopa u Beogradu, a ipak smo mi provodili mnogo vremena u hladnim salama loše opremljenim, gledajući svaki, ali svaki film u žanru za kojim smo oboje bili ludi, fantastici.

    Kada se Andrija rodio, nije bilo filmske premijere u Sava centru koju nismo overili. Sećam se da smo jednom bili u jedinom zemunskom preostalom bioskopu jedini gledaoci. Ja sam bila ponela ćebence, jer se sala nije grejala. Lažem, bilo je nas petoro, jer se ispod pet gledalaca film otkazivao.

    Vodila sam sve klince iz kraja u bioskop. Anakondu su gledali vireči ispod naslona, animiranu golu Anđelinu u Beovulfu zevajući kao male žabice.

    Posle smrti muža, eh..tek smo onda išli u bioskop, brišući suze, jer je mrak bio tako utešan, a čarolija sedme umetnosti tako moćna.

    Moj sin danas studira, na istom faksu kao Tvoj, generacija ispred, audio i video tehnologije. Zna da izmontira svaki božiji kadar na planeti. Ima kameru i na prvom festivalu sa animacijom je bio šta znam..Sa sedam godina. Podno Etne, u društvu Kopolinih naslednika. Zna opuse i De Sike i Kurosave i Bergmana i Tarkovskog. I Serđa Leonea i Ejzejštajna. Čak i radi na jednoj velikoj televiziji nešto iz sveta pokretnih slika…

    …Kada se vratimo nazad….

    Sedamdesete sam u detinjstvu provela sa mamom i tatom u bioskopu. U Rumi je bilo nekoliko bioskopa. Mama je ceo život provela kao žena jako oštećenog sluha i volela je strane filmove, melodrame.

    Orkanske visove, Prodavačicu ljubičica…
    Bila sam mala devojčica i smejala sam se dok je ona plakala. I sad me nervira njena patetika.

    Sa tatom sam gledala Brus Lija, Ajkulu, King Konga, Pakleni toranj, Godzilu protiv Megarona.

    Uvek su išli posebno u bioskop i mene vukli sa sobom.

    Tatu sam obožavala.

    Već sam pisala o tome.

    Ovde obavezno

    Kad sam krenula sa drugaricama u bionju, išla sam najrađe sa Majom Fojkar u letnji divni bioskop pored biblioteke. Bile su to zanosne večeri, dečaci su dobacivali, jele smo sladoled od Jove bombondžije, ili iz Mikičine poslastičarnice pili buleks (limunada sa kuglom sladoleda od vanile i slamčicom, ništa lepše nema od toga) Zvezda je rođena sam gledala sedam puta, znam i danas da pevam Zaljubljenu ženu Barbarinu samo malo zavijam:

    Ekskalibur sam gledala 11 puta, Let iznad kukavičijeg gnezda pfff…ne znam koliko, čak sam ga na moru tog leta, jer sam se posvađala sa dečkom, pa sam otišla sama na Brač u Pučište (brrr, kamenolom, bivši robijaši i more u tragovima) gledala svako veče pet dana za redom, dok je bio na repertoaru.

    U malom gradu bioskop je bio…mesto snova, susretanja, novih ljubavi, strasti , umetnosti.

    Posle sam radila u RTS u informativi, pratila film (Novi Sad)i sa urednikom filmskog programa Trifu Doruom po ceo dan sedela u Sava Centru gledajući sve filmove u glavnom programu Festa, u Domu sindikata gledajući sve kratkometražne filmove na Martovskom…Na Paliću, na međunarodnom festivalu, bila sam službeni novinar, dok su ostali igrali tenis u pauzi između projekcija, na tom otmenom vojvjođanskom prostoru, te posećivali salaše i farmu nojeva, ja sam snimala, montirala, izveštavala, intervjuisala…Po vrelom suncu leta zaljubljena u film, zauvek.

    I za uvek.

    I danas gledam sve što volim, sve, sve, a u bioskop idem uredno na scifi premijere jer kakva je to čarolija bez Avatara 3d 4 d, višekanalnog filmskog audio sistema Dolby Digital i tonskih čitača sa Dolby procesorom CP650!?

    Ima još, ali je toplo.

    O filmu ovo

    Ovo

    I ovo.