„Volela bih da sam bila lošija“, žaljakam se zlurado Roboti. Ona u ćošku ažurira današnje. Zuji prilično, jer joj je hladnjak na izdisaju. Ventilatori klaparaju kao da je veš mašina. „Tako sam mnogo delila sa drugima“. Pravim pauzu: „Toliko mnogo lepih reči…I dela. Nekako ih sve doživljavam kao bačene“. Malodušno gledam kroz prozor. Pogled je kirikovski – pusti gradski trg sa ogromnim trubama od mesinga na sredini. Duva i neki neodlučni vetar.Vidim to po nekoj osušenoj, bačenoj, grančici koju nosi tamo amo. Nastavljam dalje, patetično, ali mrtva ozbiljna: „A istina. Tako mnogo sam…“
Robota prestaje da zuji i prekida me svojim metalnim, ravnodušnim glasom, punim terabajta iskustva: „Nikome nisi dužna istinu.“ Napravi pauzu, pa odlučno dodaje: „Osim svojim pričama. One moraju da budu“.
pretplata i podrška https://www.patreon.com/aleksandranm
https://aleksandranm.wordpress.com/2020/01/04/robota-testing-testing/
AleksandraNM 
Оставите одговор