AleksandraNM

https://time.com/6102640/jane-goodall-environment-hope/

…Crni i ja smo jutros šetali sasvim kratko. Metalno siv ledeni dan je više zaličio na kraj novembra u našem kraju, nego na raskošne boje početka jeseni u oktobru. Kada smo stigli kući, naježeni i pokisli, ali ipak srećni zbog čistog vazduha koji smo udisali punim plućima i ljubavi i zajedništva koje smo osećali jedno prema drugom i još nekima koje volimo, sačekala nas je Robota, nikad mrzovoljnija. Ako se loše raspoloženje uopšte može primetiti na nekome sa super brzim procesorom i osveženim delovima koji su, to sam vam već pričala, možda i izvan zemaljske proizvodnje. Crni je, od kad je bila tako ekstra moderna, nije šljivio ni pet posto. Mislim da je bio pomalo ljubomoran na njen abiliti, kako je ironično karakterisao njene nove moći. Pošto mi je maznuo više od pola karbonare koju sam sebi ugrejala za doručak, jedan veliki pileći batak i parče junećeg srca, udobno se smestio u svoj novi zimski krevet opervažen veštačkim krznom. (Pravo krzno nikako ne bi podneo, to je valjda jasno.)

Upitno sam pogledala Robotu. Ruku na srce, mene je nervirala svojim statusom kripto zvezde koja ju je sve češće sprečavala da ide u šetnju sa nama, kao da nije mogla da radi milione poslova u isto vreme. Nije odgovarala. Pokušala sam da se našalim, aludirajući na njene neverovatne moći, pa sam je upitala: „Šta nam nosi budućnost, moćna imperatorko?“

Na trenutak, kao da se vreme zaustavilo.

Metalnim glasom pravog robota iz dalekih zvezdanih prostora, odgovorila je: „Budućnost za vas više ne postoji.“

Onda je zastala, pa tiho, žalosnim glasom dodala: „Dragi moji.“